Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

42.500 likera za MuzNews :)

11 August 2013

Mene jako raduje sto MjuzNews super napreduje. Sada ima zaista solidnu liker bazu, a posebno volim rubriku zuta sreda koja obradjuje traceve sredom na ovom sajtu 🙂

http://www.mjuznews.com/zanimljivosti/zuta-sreda-ventilator-svadba-i-jack-daniels

25.000 likera za MjuzNews

05 April 2013

Danas je MjuzNews (http://www.mjuznews.com) dobio 25.000-tog lajkera. Cool, obzirom da sajt postoji manje od pet mesesi. Potrudicu se da uskoro napisem koju rec vise o ovom portalu koji vodi Sara

 

Web magazin nije papir. Tačka!

12 August 2010

Na obodima jednog stručnog skupa koji se bavio regulacijom i samoregulacijom medija u ovom delu Evrope, povela se diskusija o razvoju Online-Magazina, Web-zinea i sličnih izdanja. Diskutovalo se o razlozima zbog kojih ovakvi mediji ne donose u najvećem broju slučajeva zadovoljavajući profit izdavačima, i zbog kojih su uspešne studije slučaja relativno retke – nije da ih nema, ali ako se ukrsti broj uspešnih Web izdanja (uticaj koji imaju u javnosti, posećenost i sl.) sa brojem “srećnih” vlasnika, dobija se čudna slika.

Korak unazad – nedavno je objavljeno istraživanje po kome se na budžete za Internet oglašavanje u Srbiji troši svega 2,5% marketinških budžeta, a drugo istraživanje, koje doduše nije rađeno na validnom uzorku je pokazalo da više od pola ispitanih rukovodilaca kompanija smatra da je oglašavanje na svetskoj mreži najbitnije za njihovu budućnost, dok svega jedna desetina tih istih ljudi i postupa tako. Konačno, to ukrstimo sa podatkom da je po trećem istraživanju Internet drugi po redu najvažniji medij u Srbiji, i da ga pre koriste mlađi ljudi, sa fakultetskim obrazovanjem, iz gradskih sredina. Još samo dve činjenice, i neću više – u ukupnoj populaciji Internet svakodnevno koristi 36% stanovnika, dok ljudi svrstani u grupu “Digital Natives” (starosti 12-29 godine) svaki dan su na mreži u više od 68% slučajeva. Sve ovo je malo šizofreno – ljudi su na Internetu, firme misle da im je užasno bitno da se na njemu oglašavaju, a opet niko ne troši pare.

Odgovor može da bude u sadržaju, ili da koristimo popularni termin content. Ne mislim da je tako. Naprotiv – na Webu kod nas ćete naći više dobrog sadržaja nego u većini papirnih izdanja, a u određenim oblastima – javno informisanje, IT, zdravlje i sl, najjači brendovi su upravo na Webu. Onda, zabave radi ostaje da se pozabavimo formom.

Kako izgleda prosečan Web magazin kod nas – nažalost isto kao i papirni časopis: ima čvrstu strukturu, rubrike, tekstove koji se listaju od strane do strane. Prednost u odnosu na papir ima zahvaljujući pretraživaču. Autorima i urednicima je lakše jer ne moraju da brinu o ograničenom broju strana koji im je na raspolaganju, svi su obezbedili da čitaoci mogu da komentaršu tekstove, neki od njih i forume na kojima može da se vodi rasprava. Uglavnom pričamo o prenošenju modela sa papira na Web, sa automatizovanim načinom da srditi čitaoc može da zapljune autora, groupie da mu se divi, i mogućnost da “U među nama…” čitaoci dele svoja iskustva.

Danas kada skoro svi Web časopisi u zemlji sprovode neku reformu i redizajn,  čujem razmišljanja (što je ispravno) kako da iskoriste socijalne mreže, mikro blogging, kako odrade bolju SEO, kako da povećaju tzv klikabilnost i kako da e-marketerima daju bolju poziciju za njihove bannere. Neki od njih razmišljaju i kako da postave server koji će generisati lažni saobraćaj da bi se digao rejting, ali to je već neka druga priča. Međutim, nisam čuo da neko razmišlja o onome što je suština – a to je da je Web – Web! Dakle o pametnoj strukturi čiji su se zametci videli i pre Web-a na Gopheru u vreme cistog hyper teksta.

Prvo zašto bi Web časopis uopšte imao rubrike? Tag cloud sa recimo posebno izvojenim ključnim rečima koje se najčešće biraju je više nego dobar (ima i drugih rešenja). Nije ovo rupa na saksiji – taj koncept je predstavljen pre više godina. Ako imamo tekst u kome je recimo prikazan uticaj jabuka na zdravlje čoveka, taj tekst može da bude u rubrikama “zdravlje” i “sve o jabuci”. Ali nema razloga za tim na Webu. Poenta je da papirni magazin mora taj tekst da smesti u neku čvrstu formu, Web ne.

Ili drugi primier – recimo da imamo Web časopis o Automobilima, i recimo da u tom časopisu imamo test 10 aktuelnih gradskih automobila. Struktura tog teksta u papirnom časopisu bi bila da ima neki uvod na temu klase “gradski auto”, njenoj istoriji, zaokretima, bitnim karaktersitikama autića u vreme života u megapolisima, i nakon toga bi se pojavila neka tabela sa uporednim prikazom mašina koje su testirane, nakon čega bi usledio pojedinačni prikaz 10 vozila. Potpuno školski pristup. Kada se za godinu dana radi sledeći prikaz te klase, uvodni tekst će se copy&paste sa nekom aktuelizacijom, a ostalo Jovo nanovo. Kako bi to izgledalo na Webu kod nas? Nažalost isto kao i na papiru. Kako bi trebalo da izgleda na Webu? Pa recimo tako što će postojati teksto o klasi “gradski automobil” koji će imati permalink na tom Webu koji se nikada neće menjati. Kada se priča aktuelizuje, postojeći tekst će se menjati. Odatle će se ići na stranicu: „Pregled aktuelne ponude gradskih automobila“ koja će takoće biti permalink. Na njoj je recimo tabela sa aktuelnim podacima o modelima koji su u priči. Modeli iz tabele su takođe permalinkovi ka prikazima konkretnih automobila. Kada se pojavi novi model uz postojeće, biće dodat. Kada modeli postanu end-of-life i izađe nova generacija, u tabeli se menjaju modeli ali će uvek postojati “aktuelna ponuda”. Permalinkovi zasterelih modela ostaju, samo oni više u aktuelnoj ponudi, nego su u moru svih ikada prikazanih automobila. Ili na milion različitih tabela – automobili koje smo voleli, mali automobili kroz istoriju, mali automobili i sl. Nebo je granica. Web urednik, i/ili pametni CMS će imati posla da vodi računa o linkovima, ali dobija se struktura koja čitaoca mami da se kreće po stranicama, da se lako snalazi, da prilikom pretrage dobije tačno šta mu treba.

Da li je ovo sve što treba da se uradi da bi Web časopis bio Web. Nije. Ali to je priča za neki drugi put.

Kraj vremena nevinosti

27 April 2010

Uspeh i napredak naše civilizacije, paradoksalno, često se meri napredovanjem vojne tehnologije i njenom upotrebom u ratovima. Pogled na dominantne medije koji su pratili ratove izgleda ovako: Pisana reč obeležila je Prvi svetski rat, radio je bio značajno sredstvo informisanja u Drugom ratu, dok je televizija stigla nešto kasnije i razvijala se gotovo do nivoa „reality“ programa u poslednjim sukobima. Kraj XX veka obeležio je Internet, a NATO intervencija 1999. u Srbiji obeležena je kao operacija u kojoj je informisanje javnosti Weba bilo najznačajnije. Ruku na srce, Internet je u vreme režima Slobodana Miloševića bio medij koji je mnogima bio jedini kanal za slobodnu reč.

Sloboda koju Internet nudi ogleda se pre svega u gotovo neograničenom auditorijumu s jedne strane, i bezmalo nikakav trošak održavanja Web lokacije – štampani mediji su skupi zbog troška papira i štampe, radio i televizija zbog skupe opreme i nadoknade za frekvencije, a za Internet medij troškovi se svode na izradu sajta i održavanje. Još jedna pogodnost Interneta kao novog medija ogleda se u mogućnosti da se informacija plasira trenutno, i da ostaje dostupna koliko god da je potrebno (što na primer nije slučaj na radiju ili TV-u obzirom da se emitovani sadržaj ne može primiti nakon emitovanja kada god konzument poželi). Ne treba smetnuti s uma mogućnost interaktivnosti čitaoca i autora na Internetu kao ni multimedijalnost – jedini medij na kome možete čitati, slušati i gledati u isto vreme je zapravo Web.

Iz svih navedenih razloga na svetskoj mreži, gotovo kao pečurke nakon kiše, niknuli su najrazličitiji informativni sajtovi koji se bez ikakve greške mogu nazvati medijima. Blogovanje, ili auto-novinarstvo, forumi i poslednjih godina socijalne mreže među kojima prednjači Facebook postali su izvori informacija, često ispravnih i pravih, ali i kao sve, i ovaj vid komunikacije ubrzo je dobio i svoju „mračnu“ stranu. Za reč „izgovorenu“ na Internetu retko ko može da odgovara, prevashodno zbog često teškog utvrđivanja vlasništva nad sajtom. Kada se radi o socijalnim mrežama, korisnicima nije teško da se predstave lažnim identitetom, pa samim tim osećaju slobodu da izraze i stavove koje ne bi izrekli javno, ili makar ne u tako ekstremnom obliku.

Negativnih primera ima na pretek. Najsvežiji je verovatno grupa podrške na Facebooku osobi koja je napala Velimira Ilića u kojoj su izneti najoštriji stavovi i željenje što napadač nije naneo fatalne povrede Iliću. Policija je izjavila da pažljivo posmatra aktivnosti članova grupe, i priča se tu zaustavila. Brankici Stanković su pretili na sve moguće načine – preko Facebooka, Web lokacija ekstremističkih organizacija i foruma, i izgleda da se u ovom slučaju nazire sudski epilog. Na socijalnim mrežama mogu se pronaći i sadržaji u kojima se vređaju razne javne ličnosti, čak i oni koji više nisu živi. Forumi i komentari na sajtovima javnih glasila su, po oceni govornika sa nedavno održane tribine čija je tema bila: Kuda je otišlo novinarstvo u regionu nakon gašenja Feral Tribunea, navedeni kao izvor najgoreg „verbalnog smeća“ upravo zbog anonimnosti onih koji kritikuju ili se nadovezuju na tekstove autora čiji je identitet jasno poznat.

Da li je rešenje onda kontrola sadržaja na Internetu, koji je definitivno ostao jedini bastion slobode obzirom na sve veću auto-cenzuru medija iz najrazličitijih interesa (političkih, ekonomskih…)? Svakako da ne u potpunosti. Nordijske zemlje pokrenule su inicijativu da se zakoni koji se primenjuju na medije počnu primenjivati na sve one sajtove koji na bilo koji način igraju ulogu medija – od privatnih blogova koji informišu do neformalnih portala. Na nedavno održanoj 15. godišnjoj skupštini SEENPM-a (The South East European Network for Professionalization of Media) predstavnik Medija centra (ja – prim autora 🙂 ) je predložio da bi ova mreža mogla da osnuje telo koje bi nadgledalo one sajtove koji žele da se bave informisanjem i izveštavalo o onima koji prekrše kodeks. Sajtovi bi mogli da dobiju „bedž“ da su sertifikovani i to obeležje bi nosili dok god se ponašaju u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, a u slučaju gubitka, telo SEENPM-a bi, ako je to potrebno ukazalo javnosti na eventualne sumnje u postojanje elemenata krivičnog dela.

Internet je definitivno u početku bio zamišljen kao klub džentlmena, i shodno tome nisu od početka pravljeni mehanizmi represije. Problem je što su u taj klub danas upali „bezobzirni“, i vreme je za skidanje rukavica kako bi se dobra ideja sa početka održala.

objavljeno na sajtu Medija centra Beograd 26. marta 2010. u okviru Newslettera

13 životnih fraza

21 August 2009

Gabriel Garcia Marquez

  1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja ja kada sam pored tebe.
  2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.
  3. Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želela, ne znači da nisi voljena celim njegovim bićem.
  4. Pravi prijatelj je onaj koji te drži za ruku i dodiruje tvoje srce.
  5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.
  6. Nikad ne prestaj da se smeješ, čak ni kada si tužna. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.
  7. Možeš biti samo jedna osoba na ovome svetu, ali za jednu osobu ti si ceo svet.
  8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.
  9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi pre nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kada se to bude desilo biti zahvalan.
  10. Ne plači zato što se završilo, smej se zato što se dogodilo.
  11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi opreznija.
  12. Postani bolja osoba i budi sigurna da znaš ko si pre nego što sretneš nekoga novog, a nadaj se da ta osoba zna ko si ti.
  13. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se dešavaju onda kada ih najmanje očekuješ.

Menadžment…

12 August 2009

Putnik u balonu je izgubio orijentaciju. Spustio je balon niže i ugledao jednu ženu na tlu.

– “Oprostite, možete li mi pomoći? Obećao sam jednom prijatelju da ću se naći sa njim, ali ne znam gde se nalazim.”

Žena mu odgovara:

“Nalazite se u balonu, otprilike 10 m iznad zemlje, 49 stepeni 28 minuta i 11 sekundi geografske širine, i 8 stepeni , 28 minuta i 58 sekundi geografske dužine.”

– “Vi ste sigurno inženjer” – kaže čovek u balonu.

– “Jesam”, potvrdi žena, “ali kako to znate?”

– “Pa, sve što ste mi rekli je tehnički korektno, ali ja nemam pojma šta da radim s tim informacijama, a činjenica je da još uvek ne znam gde sam. Otvoreno govoreći, niste mi bili od prevelike pomoći, samo ste mi produžili putovanje.”

Žena mu na to odgovori:

– “Vi sigurno radite u menadzmentu ! ”

– “Da”, odgovara čovjek iz balona “ali kako to Vi znate?”

– “Tja”, odgovara žena “niti znate gde ste, niti kuda idete. Dospeli ste na visoku poziciju pre svega pomoću velikog naduvavanja. Dali ste obećanje prijatelju, a da nemate pojma kako ćete ga održati, a očekujete od ljudi ispod vas da reše vas problem. Činjenica je da ste sada u istoj izgubljenoj poziciji kao i pre našeg susreta, ali sada nekako ispadne kao da sam ja kriva za to!”

Laž

28 July 2009

Kada jednom u životu počneš da lažeš više nikada ne možeš da se zaustaviš. Ima onih koji će ubeđivati da to nije tako, ali ako ste ikada lagali, naravno ozbiljno i uverljivo, i sami znate da tu kraja nema. Krug se širi, i širi dok vas celog ne proguta… Evo primera:

Recimo da jedno veče u klubu sretnete opasnu cicu koja vam se dopada na prvi pogled. Ona progovara i idalje vam se sviđa. Vaša trenutna veza je jako loša i bliži joj se kraj. Odlučujete da pokušate da napravite korak ka toj novoj osobi, i rešavate se za pristup tipa “Imao sam očajnu vezu koja se završila pre par nedelja…”. Sve je OK za sada. Devojka iz kluba, posle te večeri prestaje da bude samo “strašno parče koje ste sreli” već postaje vaša saputnica. Za nju ste imali vezu koja se završila “par nedelja pre nego što ste je sreli” i na osnovu te laži ste izgradili odnos sa njom, a na jednu laž, leći će i druga i tako redom…

Možda se primer čini ludim, ali…

* *

Posle večeri u klubu, u kome sam inače bio proglašen za počasni inventar, a vlasnik mi je čak obećao i specijalnu zlatnu inventarsku pločicu kakva se kače na nameštaj, put kojim sam se kotrljao je postao prilično OK. Tamara je zaista jedna od onih devojaka sa kojih ne možete lako da skinete pogled, a kada počne da priča, jako teško se možete pomeriti od nje. Ne mogu da kažem da sam se klasično zaljubio u nju, ali, u svakom slučaju ona je bila nešto posebno. Ma da ne tupim – otkinuo sam. I to totalno!

Bili smo kod nje, svirala je sjajna muzika. U sobi pored nas dvoje bio je i njen dalji poznanik. Umor me je polako savlađivao i ja sam, iako mi to nije običaj – barem ne pred publikom, stavio glavu u njeno krilo. Spustila je ruku na moje grudi i kažiprstom zakačila lančić koji mi je bio sakriven ispod košuje. Izvukala ga je i, ovlaš počela da se igra sa njime. Posle par trenutaka došla je do privezaka: krstića, faraonskog znaka besmrtnosti i detelina sa četiri lista. Pažljivo se zadubila u njih i sasvim ozbiljno rekla:

“Nedostajuti sidro koje znači vernost i srce u kome sam ja.”.

“Imam ja već jedno srce u kome si ti Tašo, a vernost je tako relativna…”, naravno to nisam izgovorio, tačnije izgovorio sam samo prvi deo toga. Sumnjao sam da vernost postoji uopšte, a bojao sam se da i ako postoji, ja nisam preterano spreman na nju. Barem ne sada.

Nastala je pauza. Pauza za njenog nesrećnog poznanika koji se našao u vakuumu. Pored njega su postojale dve osobe koje ga nisu primećivale. Ne namerno. To je samo bio onaj trenutak kada za bilo koga nema mesta osim za dvoje. Ustao je iz fotelje i nevešto rekao da je potpuno zaboravio da mora da ide na neki ručak. Ručak u devet sati uveče? Ma OK, prijatelju idi gde god ti se ide. Ne ljutimo se mi na tebe.

Dugo se nismo pomerali. Tišina je potpuno ispunila prostoriju. Odjednom me je upitala: “Odakle ti ovaj lančić?”.

Do pre osam, devet godina to pitanje mi je bilo omiljeno. Zahvaljujući odgovoru na njega uspevao sam da budem “misteriozan” pred onima koji su mi ga postavljali. U stvari, lančić sam dobio od majke za neku novu godinu zajedno sa krstićem, a faraonski privezak za božić od njene majke – dakle moje bake. A detelinu, detelinu sam dobio, kada mi je bilo pet godina, od Milice. Unuke najboljih prijatelja moje bake i deke. Devojčica nije živela u mom gradu, već u jednom velikom, lepom primorskom mestu koje se sada nalazi u inonstranstvu. Ja sam u nju onako, klinački bio ludo zaljubljen. Cela moja osnovna škola, još od prvog razreda znala je da mi je to “devojka”. I kako smo odrastali, tako je osećaj prve ljubavi polako, kako to već ide, nestajo, ali priča je ostajala. I tako je Milica postala velika misterija za mnoge moje drugare, simpatije, pa čak i devojke. U to vreme sam voleo da glumim ludilo. Verovao sam da takvo ponašanje donosi izvestan vid popularnosti koju sam tada želeo.  Treba biti oprezan sa željama. Neke od njih se mogu ostvariti…

Šta da ti kažem ljubavi, odakle mi? “Dobio sam ga za jednu novu godinu u kompletu sa privescima. Od tada ga ne skidam. Jednostavno deo je mene.”

Uskoro sam zaspao u njenom krilu. I ona je. Ujutro nismo mogli da hodamo koliko smo bili ukočeni, ali, sve jedno, osećaj je bio lep.

Sve u svemu, cela ta veza bila je jako simpatična i puna. Naravno dok je trajala. A prekinula se na izuzetno glup način – kada je i posao postao jedan deo nje. U stvari Tamara je poželela da radi tamo gde sam radio i ja, i uskoro je shvatila da taj posao i nije tako svetao. Ispunjen je lažima. Onda je razmišljala i razmišljala i jednog dana stvorila zaključak koji je glasio:

“Znaš, slušam te kako lažeš. Ne, nemam ja ništa protiv toga – u krajnjoj liniji za to si i plaćen… Ali ti to jako dobro radiš, i bojim se da više ne znam kada govoriš istinu, a kada lažeš. I zato, možda je bolje da se više ne viđamo.”

I nismo se videli do sada. Doduše ni sada se nismo videli – video sam je samo ja, i to u retrovizoru. U trenutku sam se pogubio pa nisam bio siguran da li auta, ili života?

Sreda

22 July 2009

Noć je bila užasna. Sve do 3 nisam uspeo da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu, znojio, i imao neprijatan osećaj u stomaku. Konačno me je uhvatio san, (ukoliko se to uopšte i može nazvati snom) kada me je u 4.17 probudilo užasno zujanje oko glave. Komarac. E jebi ga… Upalo sam svelo, našao skota i zalepio ga za zid jednim suptilnim i dobro odmetenim potezom. Ostala je crvena fleka koju sam još neko vreme posmatrao sa osećajem tuge. Odgegao sam se do tuša i izručio gomilu ledene vode na svoje telo. Sada je bilo malo bolje ali umor me je toliko pritiskao da više jednostavno nisam mogao da zaspim. Znao sam da će to biti jedan od “onih dana”. Na kalendaru je stajao uokviren broj iznda koga je pisalo “sreda”.

Pre nešto više od šest meseci srede sam zamrzeo i to potpuno. Nisam ih podnosio, a do skora mi se dešavalo da sam tokom njih, poput osuđenika, odbrojavao svaki sat do kraja dana, a u ponoć sam priređivao malo slavlje – džin-tonik. Ni četvrtak nije Bog-zna-kakav dan, ali u odnosu na sredu sve je bolje!

Nisam se prevario. Oko 9 je zazvonio telefon i javila mi se Marija. Zvučala je pomalo nervozno, što je za nju bilo, prilično retko. Dešavalo joj se to samo onda kada se bojala svog sagovornika, ili onda kada je morala da ga zamoli nešto. Kada je razgovarala samnom mogao je samo da bude drugi slučaj. Potegla je žvaku negde od Bitke na Marici pa ju je vukle preko dana D sve do današnjih dana sa neminovnim pitanjima: “Kako si?”, “Šta ima novo?” i pri tome ih je uz malo promenjen red reči ponavljala par puta, iako mi je bilo sasvim jasno da je odgovor uopšte ne zanima. Posle dobrih tridesetak minuta praznog razgovora došli smo do “prave” teme:

“Vidiš, Veljku se pokvario auto, a sem toga on je na službenom putu. Hm… Ne znam da li znaš da smo nas dvoje već skoro osam meseci zajedno…”

E tu se već zapetljala. Baš tih proteklih osam meseci nije se javljala, nadajući se da neću saznati za tu šemu, ili ako već saznam da ću saznati od nekog drugog. Naravno, već prvog dana meni je sve bilo jasno i, moram priznati, svo to vreme sam se klackao od toga da mi je bilo krivo, do potpune ravnodušnosti…

Veljko, generalno, nije bio loš čovek. Znao sam ga prilično dugo. Svojevremeno, pre nekih par godina sarađivali smo zajedno na jednom projektu gde se pokazao ne samo kao sjajan stručnjak iz svoje oblasti, već i kao izvaredan poznaovaoc akustične gitare i priličnog broja songova svih žanrova, koji sjajno padaju u prvim satima nekog dana. U tih mesec dana, koliko smo boravili zajedno na terenu, on je bio jedina osoba koja ni u jednom trenutku nije pravila niakakve probleme. Naprotiv. Trudio se da ukloni i najmanju nesuglasicu koja se javljala na tom putovanju. Problem kod projekata koji se rade daleko od civilzacije, a koje rade ljudi iz civilizacije, je u tome što svakome nedostaje po nešto, i posle par dana čovek prestane da bude svestan tih nedostataka, i kod polovine (barem kako meni govori iskustvo) javi se opšta džangirzavost. E baš tu je Veljko ispao sjajan pufer. Posle puta, nisam ga viđao mnogo, ali kada bismo se sreli, uvek smo nalazili dovoljno vremena da se odgegamo do nekog kafića i popijemo dupli kratki espresso u maloj šolji i tonik sa puno leda. Tim prilikama, vodili smo konvencionalne razgovore na totalno nekonvencionalan način koji su mogli da traju i po par sati. Zato sam ga i gotivio…

Kada mi je jednog jutra doleteo vrabac na prozor i otcvrkutao pesmicu o nekom Veljku i nekoj Mariji, koje sam sasvim slučajno poznavao, počeo sam da se smejem od srca. Priča mi je, poznajući ih oboje, zvučala manje verovatno od one da ću kroz pet minuta naslediti deset milijardi dolara. Zvučalo mi je jednako kao da su se vučjak i lastavica spojili i izrodili gomilu male slatke dece.

Par dana kasnije, shvatio sam da je sve moguće (sem da ja nasledim deset milki dolara), i izuzev lošeg osećaja vezanog za moju pogrešnu procenu, ništa više mi nije smetalo. I tako je već veza, ili čudan odnos, ni sam nisam siguran šta je bolje reći, između Marije i mene postjao sve slabiji i, u krajnjoj liniji i bio je red da se vrati tamo odakle je i potekao – poznanstvo. Realno, najbolje rešenje je bilo da se taj odnos vratio i na korak pre poznanstva, pre susreta, ali OK – ja sam pička i nisam sposoban da tako nešto sprovedem u delo.

“Da, znam za tebe i Veljka. Reci slobodno šta mogu da učinim za tebe?”

Hladan ton ove rečenice učinio je da se još više oseća zbunjenom. Ako je postojalo išta na svetu šta Maki nije volela to je bila nesigurnost i svi njeni modaliteti. Bila je to devojka, ili žena (uvek sam bio u dilemi u koju kategoriju da je svrstam) koja je na svoje dve predivno građene noge tačno znala kojim putem krenuti i kako njime ići da bi se na što bolji način došlo do cilja. Zbunjenost joj je bila strana ali joj se ipak, premda veoma retko, dešavala.

“E sada, Veljkov auto je pokvaren. O Bože, pa to sam ti već rekla. Hm…”

“Lepa, ne znamo se mi od juče – gukni slobodno šta mogu da uradim za tebe.”

“Ti si tako ljubazan. Pa ne znam da li bi ti bilo teško da me odvezeš do Zlatibora, do moje kuće tamo. U stvari ja te ne bih molila za tako nešto, ali stvar je prilično važna. Imam gomilu stvari nezgodnih za transport, a i ja i one moramo biti tamo do podneva. Jednostavno moramo.”

Pričala bi ona i dalje tu tužnu pričicu i verovatno ni sama ne bi znala koliko se vrti u krug da je nisam isekao sa veoma hladnim glasom:

“Nema problema. Reci mi samo tačno vreme kada želiš da budeš tamo, ili još bolje, pošto znaš koliko nam treba do tamo, reci kada želiš da dođem po tebe.”

Put do te kućice na Zlatnom Boru mi je bio jako poznat i dešavalo se, da smo ga ranije, nas dvoje, i po nekoliko puta u toku nedelje prelazili. Njen vikend zamak bio je kao kućica u ceveću, a umesto trave oko nje nalazili su se borovi. U kilometarskom krugu nije bilo ničega, a sam enterijer je bio izuzetno ukusno i skladno namešten. Dve sobice, kupatilo i kuhinjica, skromnom ali skladnom toplinom su nas radno uvek primale.

“Ako ti nije problem, čekaću te oko devet ispred moje zgrade.”

“OK. Vidimo se oko devet.”

Razgovor se nastavio kurtuazno, još par minuta nakon čega smo se pozdravili. Pokušavao sam da skontam šta je tako važno i nezgodno za transport, a pri tome mora stići do podneva na Zlatibor. Lomio sam mozak tim “teškim” problemom skoro čitav dan, naravno ne konstantno, i konačno nisam došao do odgovora. Sreda, kao sreda nije mogla doneti ništa lepo i naslućivao sam da ću biti neprijatno iznenađen sutra u 12 ili 9 zavisi kako se podele karte, ali to sam pripisivao paranoji. Ostatak dana jurcao sam opterećen gomilom posla, ili da se ne lažemo, izmislio sam taj naramak stvari kako bih lakše podneo moj omiljeni dan. Palo je veče i, na sreću oko 9 sam zaspao i slatko sanjao sve do 7 sledećeg dana kada sam se sam probudio pristojno odmoran.

Kafa, tuš i kuliranje obeležili su narednih sati i nešto, zašta, ne želim da se hvalim, ali treba biti umetnik. Onda sam se obukao, seo u auto i otišao po Mariju. Po običaju kasnila je par minuta i izgledala je prilično smešno sa gomilom torbetina što u rukama, što obešenim na ramena i jednom preko vrata. Izleteo sam iz auta da joj pomognem, i iznenadio sam se lakoćom tih paketa. Glomaznost im je bila tolika da su samo dve torbe stale u gepek, a tri smo, na jedvite jade poređali na zadnje sedište. Pustio sam muziku i laganim tempom krenuo ka cilju. Razgovor je ubrzo zamro, a muzika je postala glasnija, i slobodno se može reći da smo celim putem ćutali. Odgovarala mi je tišina jer sam moga da se prepustim mislima, i izbegnem otrovnost koja bi mogla da iscuri iz mene tokom priče sa njom.

Stigli smo na vreme. Čim mi je kuća ušla u vidokrug bilo mi je jasno da je neko u njoj. Razdragano me je zamolila da zasviram, što sam i uradio. Nakon par trenutaka otvorila su se vrata kroz koja je provirio Veljko.

“Znaš danas mu je rođendan, a on se rodio tačno u podne. Baš sam srećan što SAM uspela da stignem na vreme!”

Izletela je iz kola, i uletela mu pravo u zagrljaj, tako da su oboje skliznuli u kuću. Udahnuo sam duboko, izdahnuo, i to ponovio par puta, parkirao auto, i polako izneo torbetine što iz kabine što iz gepeka, i još sporije uneo ih u kuću.

“Nisi trebao da se mučiš! Izneli bi ih mi”, rekla mi je pritrčavajući da mi pomogne. Ošamario sam je.  Pogledom. Spustio sam torbe, prišao Veljku i čestitao mu što sam srdačnije mogao:

“Srećan rođendan prijatelju. Blago tebi što ga dočekuješ ovde, a ne recimo na nekom službenom putu!”.

Zagrlili smo se srdačno, i pri tom zahvatu sam krajem levog oka snimio uplašenu Mariju kako stavlja prst na usta. Rešio sam da odćutim jer sam znao da bi Veljku preselo kada bi čuo za podvalu, a pri tome čovek mi je delovao iskreno srećan što me vidi. U krajnjoj liniji nije bio on kriv, a krivca bez povređivanja njega nisam mogao da oglobim. Ručali smo zajedno, mada je meni želudac bio u grlu od besa, i uskoro sam iscenirao haos koji me čeka te večeri, pozdravio se i zapalio kući. Kako sam krenuo da vozim zaurlao sam: “AAAAAAAAAAAAA. Kurvo, droljo, kučko! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA”. Nije mi bilo lakše od toga.

Posle sat i nešto sedeo sam u istoj onoj pozi u kojoj sam proveo jutru i pokušavao da se vratim u raspoloženje koje sam imao tada. Nisam znao da li sam više iznerviran pričom o službenom putu ili važnom teretu, koji je ustvari bio sastavljen od tri torte i gomile sitnih kulinarskih perverzija koje je ona zaista znala da pravi. Smirio sam se srećan što je, barem neko toga dana bio obradovan, i što sam još jednom sebi dokazao, da neke žene tačno znaju kako da hodaju da bi stigle na pravo mesto. Pitao sam se samo da li je jučerašnja nesigurnost samo bila dobra odrađena dramska uloga.

Uskoro mi ni to nije bilo bitno, jer mi je u ruci stajala šolja sa kafom, a u pozadini su se začuli prvi taktovi pesme “Retko te viđam sa devojkama…” u izvođenju jedinih Idola u koje sam verovao, što je bilo sasvim dovoljno, da utonem u prividnu smirenost pevušeći lead vokal.

Put

22 July 2009

Uzeo sam jednu od onih valjkastih torbi, u kojima se stvari, po pravilu, ludački izgužvaju. Otvorio sam je i pažljivo pogledao u nju. Bila je prazna. I mala. Nasmejao sam se – nikada do tada mi nije padalo napamet da se za put spremim u tako skučenom prostoru… Prišao sam ormanu. Pronašao sam tri obične pamučne majce, dva para pamučnih bermuda, jedan peškir, doduše poveći, četkicu za zube, dezodorans, sapun i šampon. Spakovao sam se i zadovoljno nasmešio. Torbica je zaista bila mala. Prebacio sam je preko levog ramena, preko koga sam odmah zakačio i moju torbicu sa cvikama za sunce, dokumentima i novcem. Osećao sam se prilično blesavo ali zadovoljno. Osvrnuo sam se po sobi. Na stolu je stajao kalendar. Pomerio sam pokazivač dana pet polja unapred. Sada je pokazivao nedelju. Tada ću se vratiti…

Strčao sam niz stepenice, prišao mom autu, na zadnje sedište bacio obe torbe, pri čemu sam ranije iz one sa dokumentima izvadio “banke” i stvaio ih na glavu. Ušao sam i upalio motor… Kretao sam na put, zbog koga sam bio srećan, iako mi je delovao beznačajnim. Fora je bila u tome što sam ga osećao kao uvertira nečemu što tek dolazi. Nečemu velikom…

Predamnom je bila vožnja od oko dva sata i želeo sam na odredište da stignem pre nego što zvezda upeče…

Put je bio lagan, kao i moje šofiranje. Misli su mi pasle, tu odmah uz drum, sa lokalnim kravama i ovcama. Ubrzo, povaćanje gustine biciklista i automobila, ukazalo mi je da sam stigao na odredište. Našao sam hlad ispred kuće u kojoj je živeo moj domaćin u narednih pet dana, i parkirao alfu. Prišao sam kapiji i pozvonio. Otvorio je vrata. Izljubili smo se onako, prostodušno, prijateljski. Uz par prigodnih reči odšetali smo nazad do kola, pokupili moj prtljag, i zatim uleteli u njegovo dvorište, pa pravo do kućice, koja je bila središte poseda. Unutrašnjost je bila jednostavna i čista. Mirisala je na izuzetan ženski parfem i odisala prisustvom uredne i odmerene ženske osobe. Uvalio sam se u fotelju, dok je Milan i dalje stajao kod vrata prateći me pogledom. Nasmešio se onako, pravo iz dubine duše i rekao: “Pa jebem mu sunce! Zar jer moralo ovoliko da prođe da bih te ponovo video. E stvarno si skot. Mislim ne skot, ali… Ma znaš našta mislim…”

Poslepodne, pa sve do pola noći, proveli smo u pričanju o prošlosti, o budučnosti i ko zna o kojim još stvarima. To su one priče koje vas, dok ih izgovarate, čine delimiučno srećnim, delimično tužnim, a kada prestanete sa pripovedanjem osećate se prilično izmorenim i praznim…

Kada je otkucala ponoć Miki je predložio da odemo do centra varoši. Tamo sam se upoznao sa još dvojcom njegovih prijatelja i tako, pojačani za dva totalno pozitivna ludaka, krenuli smo da “haramo” centrom. Ubrzo smo se uvalili u lokalnu pivnicu i počelo je ono prijatno polu-zezanje.

Posmatrao sam mog prijatelja. Poznaovao sam ga iz našeg gimnazijskog vremena, kao mirnog, stidljivog i pomalo uplašenog dečačića koga su svi ismevali. On tada i sada definitivno nije bio isti. Imao je svoj drugi, na prvi pogled savršeni, identitet, po mojoj proceni sjajnu devojku, ili možda čak i ženu, i definitivno dobre ljude oko sebe. Nadao sam se da ću je uskoro upoznati… Na osnovu parfema iz kuće i higijene cele prostorije pokušao sam da je zamislim…

Zora je stigla, i uskoro smo završili u krevetima. Negde oko podneva probudili smo se i otišli do lokalnog jezera na plivanje. Kompltna tišina i opuštanje krasili su taj dan. U suton sam ga upitao kada ću imati priliku da upoznam njegovu bolju polovinu, na šta mi je rekao da će se to desiti uskoro. Dan za danom su se nizali, i kao kvatro-kampanela smo provodili noći, kao duet dane, i konačno je stigla nedelja. Oprostili smo se i otpratio me je do kola. Upalio sam motor. Sagnuo se i naslonio na vrata čiji je prozor bio otvoren. Imao je suze u očima.

“Želeo si da je upoznaš? Zanm. I ja bih voleo da to možeš. Nažalost nje više nema u mom životu, a u znak sećanja prskam njen omiljeni parfem svako jutro po kući.”

Pomislio sam da je i Milan jedan od onih koji pati od sindroma “bivše” i taman kada sam bio spreman da izustim reči utehe, dodao je:

“Nje, ne samo da više nema u mom životu, već je nema ni u jednom. Umrla je prošle godine.”

Dum… Osećao sam se tako tresnutim da iako sam želeo da izađem iz kola, nisam imao snage.

“Kreni sada, nema ničega što bi mogao da kažeš a da ima svrhe. Javi mi se kada budeš stigao.”

Još par trenutaka sam blejao u prazno, a onda izgovorio: “Vidimo se uskoro ponovo prijatelju”, i krenuo. Za manje od sat vremena bio sam u svom domu. Glava mi je bila prazna i razmišljao sam kako da potisnem mrak iz nje. Bilo bi najjednostavnije spustiti je nekome u krilo i zaplakati. I upravo sam to i uradio.

(napisano prilično davno)

TMC je majka. Dobro, ne baš majka, ali tu je negde.

21 July 2009

Prvi GPS koji sam ikada posedovao bio je Magellan 310. Rudimentarna spravica, dimenzije pozamašnog mobilnog Magellan 310telefona sa najobičnijim LCD ekranom bez kartografije. I kao takav pomogao mi je da završim neke terenske aktivnosti, a uz malo muke sam se uspešno snalazio i po inostranstvu. Unošenje koordinate mesta na koje sam želeo da stignem “navigao” me je u željenom pravcu. Dakle uz malo “štapa i kanapa” i plan grada, bio je dobro pomagalo.  Realno, najveću primenu pronašao je u merenju brzine kretanja čamca i rezervnog GPS-a prilikom krstarenja morima.

Onda, tek što se pojavila na tržištu, u moj život je ušla sada prastara Garmin eTrax Vista C (btw taj koji mi ju je maznuo nedavno biće uhvaćen potpisujem). Uređaj je imao skromnu memoriju zaVista C karte (ako me sećanje dobro služi oko 27 MB), podržavao je rutabilne karte, ali moj prvi susret sa njim je bio bez mapa koje podržavaju rutiranje. Prvo “putovanje” u Zagreb bilo je traumatično (naravno zbog neposedovanja rutabilnih karata), i moje uporne želje da aparat radi upravo to. Par meseci kasnije Vista je briljirala. Sa kolegom sam putovao na CeBIT, preko Franfurta gde smo uzeli rent-a-car. Spravica nas je potpuno savršeno sprovela kroz komplikovanu mrežu nemačkih autobanova od aerodroma u Frakfurtu do stana u Hannoveru bez i jedne greške. Vistine mogućnosti za navigaciju, odnosno konfor korišćenja, bile su za današnje uslove skromne. Naime ona nema glasovnu pomoć, ekran joj je mali i nije osetljiv na dodir. Kada dođe vreme za neku “akciju” na putu samo zapišti i tada je potrebno pogledati na ekran skicu za skretanje – isto kao i na današnjim uređajima, ali nećete čuti “za 400 metara skrenite levo”. Ipak i kao takva učinila je da se potpuno zaljubim(o) u ovu tehnologiju. Bilo je jasno da je GPS-u stiglo vreme, iako ako ne grešim te 2005. godine navigacioni uređaji još uvek nisu bili tako česti. O koliko se retkoj spravici radilo u to vreme svedoči i činjenica da sam pri odlasku iz Frankfurta na aerodromskoj kontroli imao solidnih problema sa obezbeđenjem kojima je nosač za Vistu (teško podnožje punjeno peskom) na rengenu delovalo kao plastični eksploziv.

Po Nuvi 300povratku u Beograd krenuo sam u nabavku nekog ozbiljnijeg  auto-uređaja  i hteo da sam da kupim Garmin StreetPilota 510c (mislim da je to bila oznaka), ali na sreću nije ga bilo i u moje ruke je par meseci kasnije stigao sada vremešni Garmin Nuvi 300 koga ne verujem da ću u skorije vreme menjati (posebno sada sa dokupljenim TMC modulom). Sa njim sam proputovao sigrno preko 15.000 km po Evropi i o navigacionim uređajima što se danas koriste mogu samo da kažem reči hvale. Kao neko ko se jako dugo bavi praćenjem tehnologije, mogu slobodno da kažem da je GPS u kolima jedna od retkih stvari koja me je iskreno oduševila poslednjih godina kao suštinski tehnološki proboj.

Vremenom su se  pojavljivali brojni GPS uređaji različitih proizvođača, naravno i novi modeli Garmina i sve što mogu da kažem je da nisam video ništa revolucionarno što bi me nagnalo da zamenim svog starog Nuvija. Nakon velikog broja testiranih modela moj utisak je da je Garmin suvereni vladar navigacionih prostora. U prilog ovome verovatno govori i da sam nakon već pomenute krađe stare Viste C, kupio Garmin Vistu HCx, novu iteraciju starog modela, koja se razlikuje samo po tome što prima memorijsku karticu. I dalje ima stari ne previše konforni interfejs, ali njeno vodootporno kućište, barometarski visinomer, pravi kompas je čini odličnom za moje offroad avanture, i kačenje na motocikl.

I taman kada sam mislio da je sa ovim tipom navigacije sve viđeno, odnosno da ću imati prilike samo da se sretnem sa većim i lepšim ekranima i raznoraznim realno ne tako potrebnim dodacima, TMC je stigao u moj život (upravo onda kada sam išao da kupim Vistu HCx). Traffic Message Channel prima informacije preko FM talasa o stanju na putevima – zakrčenjima, nesrećama, radovima kao i drugim relevantnim informacijama i sve puteve kategoriše kao normalne, ili u tri gradacije problematične. TMC 12 za NUVI 300Te podatke ubacuje u kalkulacije rute, ili po potrebi u toku vožnje GPS uređaj predlaže izmenu rute. Ovo je potpuno savršeno u slučaju da se na putu dogodi nešto nepredviđeno, ili da je na vašoj putanji neka gadost – na primer “konstrukcioni” radovi i slično. U praksi, na mom poslednjem putovanju kroz Austriju TMC me je spasao zaglavljivanja od preko 4 sata (kako sam čuo preko TA-a na RDS-u nešto kasnije) na autoputu A4. Naravno da bi TMC radio kako treba potrebno je da imate risiver (eksterni ili integrisani u GPS uređaj), da mapa podržava TMC informacije, i naravno, da zemlja u kojoj ste emituje ove podatke. Za sada sam siguran da sistem radi u Mađarskoj i Austriji. Verujem da je i u ostataku “normalne” Evrope ista situacija.  Znam da mi, pogađate, nemamo TMC iako Infoteamova SCG Route mapa podržava rad sa ovim modulom.

TMC je zaista uspeo da me oduševi. Još jedan tehnološki proboj koji je zaista nešto malo, a veliko!