Još jedan davnašnji SPAM na koji sam potpuno zaboravio

Ovo je navodno istinit dogadjaj i odgovor na testu iz hemije na Univerzitetu u Beogradu. Odgovor jednog od studenata je bio toliko “dubok”, da je profesor odlučio da ga podeli sa svojim kolegama preko interneta.

Pitanje: “Da li je pakao ezoterman (predaje toplotu) ili endoterman (absorbuje toplotu)?”

Većina studenata je napisala svoje pretpostavke na osnovu Bojlovog zakona (gasovi se hlade kad se sire i zagrevaju kad se skupljaju) ili neku drugu varijantu …

Jedan od studenata je napisao sledeće:

“Prvo moramo znati zapreminu u koju duše ulaze u pakao i izlaze iz njega. Smatram da odmah možemo pretpostaviti, da duša koja jednom ude u pakao više ne izlazi. Znači, broj duša se povećava. Da bi dobili ideju o tome koliko je u paklu duša, osvrnimo se na različite vere koje danas postoje na svetu. Većina tih vera tvrdi, da onaj ko nije pripadnik bas te odredjene veroispovesti ide u pakao. Dakle, zakljucak je da će sve duše završiti u paklu. Ako tome dodamo odnos nataliteta i mortaliteta, možemo očekivati da broj duša eksponencionalno raste. Dakle, obratimo pažnju na odnos promene zapremine pakla, jer prema Bojlovom zakonu za zadržavanje istog pritiska i toplote zapremina mora rasti proporcionalno sa brojem pristiglih duša. To nam pruža 2 mogucnosti:

1) Ako se zapremina pakla povecava manje od potrebnog prosecnog broja duša koje stignu u pakao, toplota i pritisak pakla ce toliko porasti da ce pakao eksplodirati.

2) Ako se pakao širi brže od proseka koji mu je potreban da primi sve duše, toplota i pritisak ce toliko opasti da ce se pakao smrznuti.

Koja od mogucnosti je ispravna? Ako uzmemo u obzir izjavu, koju je kategoricki iznela Milica sa cetvrte godine, a koja glasi:

“Pre ce se pakao smrznuti nego što cu ja sa tobom da spavam”
i s obzirom na to da je samnom spavala juce, mora biti ispravna teorija br. 2, dakle pakao je sigurno egzoterman i smrznuo se. Zakljucak ovog izlaganja je, da ako je pakao smrznut, ne prima više duše i preostalo je samo nebo, što je dokaz postojanja Boga, a to objašnjava i zašto je Milica sinoć vikala:

“Ah moj Bože!”

Ovaj student tehnologije je jedini dobio 10.

Meni je vrućine uvek previše. Nisam ljubitelj zime, ali ako moram da biram između +30 i -15, odlučujem se za ovo drugo. A, ako baš mogu da izvoljevam, biram 20-21. Kopaonik je meni veoma draga lokacija. Veoma često odlazim gore. Ponekada i samo jedan dan (dve noći) predstavljaju neverovatno punjenje baterija. Od Beograda do Kopaonika, nekom umereno brzom vožnjom stiže se bez problema za 3,5 sata pravcem - autoput za Niš do Pojata, pa zatim preko Kruševca na Brus.

Za smeštaj preporučujem Hotel Grand - posebno ako je cilj putovanja potpuni hedonizam. Grand je zaista u dobrom stanju, odlično održavan i s pravom nosi četiri zvezdice. Hrana u hotelu je korektna - veoma raznovrsna, no pomalo “dosadnog” ukusa. U svakom slučaju prihvatljiva.

Osoblje je ljubazno, hotel je veoma čist. Cena polupansiona u dvokrevetnoj sobi po osobi, zavisno od doba godine, varira od oko 32-33 do 40-42 evra, a za jednokrevetnu sobu desetak evra više. Ako putujete solo, na peglanje mozga (moj naziv za dan-dva čitanja na terasi i šetanja po planini) zahtevajte sobu s francuskim ležajem jer ako to ne pomenete, kao jednokrevetnu možete lako dobiti sobu sa dva kreveta. Orjentacije radi - CocaCola u hotelu košta 150 dinara, dakle nešto više nego u Beogradu. Savet je da flaširanu vodu ponesete iz Beograda - ako idete kolima, to nije nikakav problem.

Letnja temperaturana razlika između Beograda i Kopaonika je oko 15 stepeni. U ovom trenutku ovde je 31 stepen, a na planini 19. Kada je pre nekoliko nedelja kod nas mereno 44-45, gore je bilo 28. Noći su veoma hladne. Idealne za spavanje.

Zato, ako vam je dosta vrućine - moj topao (ili hladan) savet glasi: pravac na Kopaonik.

Pre neki dan sam kupio Samsungov LCD televizor dijagonale 32″ u wide formatu. Njime sam zamenio katodnog Sony WEGA 4:3 formata. Bio mi je potreban televizor veće dijagonale, pre svega zbog teškog čitanja titlova obzirom na dimenziju prostorije. Model LE32S62BX bio je na “akciji” što je njegovu cenu učinilo nešto nižom od očekivane (oko 680 EUR).

Televizor je HDTV ready, što znači da će kada se BluRay i HD-DVD plejer odomaće poslužiti svrsi. Moguće je da će pre toga biti upotrebljavan uz satelitski risiver sa adekvatnim programom.

Slika mu je zaista dobra, ali postoji par “slabih tačaka”. Prva je tjuner - naime pri promeni kanala čeka se oko sekund ipo na sledeći, a brzo šetanje po listi programa deluje da je praktično nemoguće. Na Sony televizorima, pritiskom na taster OK dobija se spisak kanala, a skrolovanje po njima ne uzrokuje menjanje sve do potvrde tasterom OK na odabranom. Na ovom Samsungu, kada se uđe u listu kanala, svako šetanje po njoj uzrokuje promenu (na koju se čeka sekund ipo). Jedina “prečica” je page up/page down koji skroluje po devet kanala na listi, ali na stranici od devet, svako pomeranje dovodi i do promene kanala (i naravno čekanje na izmenu). Za mene je ovo prilično frustrirajuće jer je Sony kanale menjao gotovo trenutno - a lako krstarenje listom lepo uređenih kanala je takođe bilo veoma brzi način da se stigne do grupacije npr. muzičkih ili sportskih kanala. Samsungov razvojni tim očito je smatrao da pamćenje brojeva kanala neće biti problem korisnicima.

Druga mana, ako se tako može nazvati, je zapravo pre marketinška “prevara”. Naime za ovaj model je navedeno da poseduje Picture in Picture opciju sa jednim tjuenrom. To bi trebalo da znači da, dok na primer gledate film sa DVD-a, možete da otvorite prozorčić sa nekim TV kanalom i čekate početak omiljenog programa. Međutim na ovom modelu to nije slučaj - PIP mu radi samo za HDMI i VGA ulaz i to ga čini praktično neupotrebljivim u mom slučaju.

Iako sam malo razočaran ovim manama, ipak nisam nezadovoljan kupovinom - dobio sam dovoljno veliki ekran za gledanje TV-a sa zaista odličnom slikom.

Naša muzička scena, retko donosi (vraća) prijatna iznenađenja. Sestre Kovač, meni su muzički veoma drage još iz vremena K2, a Aleksandra je prvo sa singl albumom, a zatim i sa pravim albumom pre nekog vremena samo podsetila kakav zvuk nedostaje na ovim prostorima.

Sa novim albumom “U nebranom grožđu” koji se ovih dana promoviše veoma kvalitetno snimljenim spotom za numeru “Kolena”, Kristina podseća na to kako dobar POP treba da zvuči - muzički i produkciono savršen, sa dobrim aranžmanom koji daje osećaj punog zvuka. Retki su domaći albumi koje sam spreman da u potpunosti odslušam više puta u celini - a ovaj je baš takav. ”U nebranom grožđu” su za svaku preporuku. 

Pre nešto više od tri godine, gotovo da nije bilo značajnijeg medija koji na ovaj ili onaj način nije izvestio o novoj pojavi koja je zahvatila London - Toothingu. Reč je o komuniciranju ljudi preko protokola bluetooth sa namerom da se upoznaju i na licu mesta, na pogodnom mestu priušte sebi sex sesiju na brzaka.

Procedura je krajnje jednostavna. U imeniku svog telefona osoba koja želi da se “igra” ove igre pravi kontak u čije ime upisuje reč “Toothing?” i upisuje svoj broj mobilnog telefona. Zatim preko bluetooth konekcije tako napravljeni kontakt šalje drugim dostupnim telefonima koji se čine zanimljivim. Ukoliko je osoba zainteresovana, ona preko SMS-a odgovara i u prepisci koja sledi ugovara se lokacija (najčešće javni toalet) i stupa se u akciju. Vremenom su razvijene i različite aplikacije za razne telefone što omogućavaju da direktno iz menija programa pokrenete potencijalnu zabavu ove vrste.

Toothing je u svojim ranim danima nosio još i naziv “bluejacking” što je jasna asocijacija na akciju koja sledi. Po nekim navodima prvi slučaj ovog socijalnog fenomena dogodio se izvesnom Jonu koji je još poznat pod nadimkom “Toothy Toothing” (autor je prvog vodiča za toothing na Webu) nakon što ga je na ovaj način startovala devojka u Londonskom metrou. Nakon kraćeg flertovanju ona je predložila kratak susret u obližnjem WC-u. On je taj susret opisao kao potpuno neromantičan i isključivo seksualan uz napomenu da tokom odnosa gotovo ni jedna reč nije izgovorena. Jon procenjuje da je tootherska zajednica narasla na više desetina hiljada pripadnika.

Na netu se bez previše truda može naći dosta lokacija koje pokrivaju različita iskustva na ovu temu na različitim mestima diljem sveta.

Ono što je zanimljivo je da je ovaj “sport” u konzervativnoj Srbiji relativno retka pojava u punom smislu tog termina ako se izuzmu neka specifična mesta i posebni događaji. U poslednje vreme su međutim počela da provejavaju pričanja o platonskim upoznavanjima preko “plavog zuba” po kafićima i klubovima što naravno nije loše. Za početak…

NAPOMENA:

Ovaj blog post je iskorišten za pisanje uvodne reči u časopisu Mikro - PC World jul/avgust 2007. Uvodnu reč možete pročitati na adresi: http://www.mikro.co.yu/ser/casopis/tekst.php?id=7028

Robosapien je ušao u moj život. Konačno. Znam da je infantilno da “konjina” od bezmalo 33 godine kupuje igračku koja je namenjena ne mlađim od 6 godina, ali nisam prekršio napis na kutiji - stariji sam od toga prema tome - uredu je Šalu na stranu - ovaj robotić je pre dve ili tri godine, kada se pojavio izazvao veću pažnju kod starijih nego kod dece. Puno je različite LifeStyle magazine, uključujući i T3 pisalo o njemu, a broj ljubitelja ovih spravica je neviđenom brzinom rastao. Ove godine sam u Nemačkoj video i naslednika originalnog Robosapiena, a u međuvremenu su se pojavila i druga hodajuća i leteća bića istog proizvođača.

Čemu služi Robosapien? Apsolutno ničemu OK - zabavi koja je verovatno kratkotrajna, ali je sasvim izvesno da ćete na njega potrošiti nekoliko sati dok ga ne provalite u potpunosti, posebno što daljinska komanda zbog mnoštva dugmića i činjenice da svako dugme ima tri funkcije nije najintuitivniji kontroler sa kojime sam se susreo u životu. Moguće je programirati njegovo ponašanje na neku od akcija - dodir senozora na levoj ili desnoj strani tela ili zvuk, kao i akcije koje se aktiviraju preko komande i to naravo produžava vreme zabave.

Ipak, najsimpatičniji detalj je činjenica da čitava kampanja oko ove igračke ide sa sloganom “Spoj tehnologije i personalitija”. Ova potonja reč je toliko često korišćena u modnim krugovima za opis idealne manekenke - “bitan je izgled, ali i personaliti” da mi je Robosapien zbog činjenice da ga poseduje još draži

Večeras je Srbija prvi put učestvovala na Eurosongu kao samostalna država i pobedila je. Svaka čast Mariji Šerifović i ostaloj ekipi na ovoj pobedi.

 Ono što me međutim užasava je način na koji je voditeljka Javnog servisa vodila program kako u kvalifikacijama, tako i u finalu. Način vođenja je bukvalno ličio na slušanje ogovaračke ekipe koja sedi u ćošku nekog kafića. Prve večeri, kako je voditeljki nervoza rasla jer nije bila sigurna da li će se Srbija kvalifikovati, upućivala je poluuvredljive komentare voditeljskom paru, da bi pred kraj pokušavala da bude duhovita. U finalnoj večeri je samo falilo da psuje one zemlje koje nisu glasale za “nas” (na sreću takvih nije bilo mnogo), da bi na kraju uz dahtanje u mikrofon koje je očito poruzrokovano uzbuđenjem koje nije umela da sakrije objasnila da mora da napusti vođenje programa da bi radila intervju. Kao neko ko je u medijima već 16 godina, ovo vidim kao više nego neprofesionalno. Naravno, Javni servis Srbije sigurno smatra da je posao odrađen mestralno za naše pare - mi plaćamo njihov rad. Ništa manje strašno je ponašanje privatnih stanica sa nacionalnim pokrivanjem koje su do samog kraja ćutalo o ovom takmičenju - verovatno zbog ljutnje što oni ne prenose ovaj događaj.

Ipak, još jednom čestitke timu koji je Molitvu doveo na prvo mesto evrovizijskog takmičenja. Retka je prilika da puna sala ljudi sa raznim zastavama evropskih zemalja skandria pozitivno Srbiji.

Danas sam konačno promenio server (a usput i domen) na kome držim blog. Nadam se da će ovo osveženje konačno osvežiti i blogovanje, obzirom da me je stari server na kome stoji relja.com žestoko mučio, i time mi otežavao ono što sam između ostalog planirao da radim - a to je blogovanje i sa raznih mesta uključujući i mobilni piskaranje.

Inače skoro sve sa starog bloga je preneto na novi server, ali ne i komentari obzirom da je ta baza jednostavno “pukla”.

Pošto je Iva došla i otišla i tako mi čestitala Novu godinu, vreme da je da napravim još jedan post na famoznom “ovde”.

Verovatno su svi manje-više čuli za onaj vic kada zeka uđe u poslastičarnicu i pita: “Da li imate tortu od šargarepe?” Poslastičari kažu da nemaju, zaka se pojavljuje iz dana u dan i na kraju oni reše da je naprave. Kada se nakon toga zeka pojavi sa svojim pitanjem i dobije odgovor: “Da, imamo”, on im kaže: “Jel da da je blak.”

E pa ova Marina torta je sve samo ne bljak

Marin Carrot Cake

POTREBNO VAM JE:

• 250 mls ulja
• 250 g šećera
• 3 jaja
• 5 mls (1 kašičica) vanile
• 325 g brašna
• 8 g (1,5 kašičice) praška za pecivo
• 8 g (1,5 kašičice) sode bikarbone
• 8 g (1,5 kašičice) cimeta
• 3 g (0,5 kašičice) soli
• 500 g rendane šargarepe
• 125 g “Kiri” krem sira (može i bilo koji koji nije slan)
• 60 g putera
• 5 ml ekstrakta od vanile
• 250 g prah šećera

PRIPREMA:

Zagrejte rernu na 200 stepeni. Nauljite pleh.

Ulupatiti ulje i šećer zajedno i meštati dok ne postane svetlo i penasto. Dodati jaja, jedno po jedno, dobro umititi posle svakog dodavanja. Dodati Vanilu

Pomešati brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu, cimet i so. Dodati masi. Dobro promešati.

Pomešati masu sa šargarom i sipati u pleh.

Peći 45-50 minuta na sredini rerne ili dok se ivice malo ne odvoje od zidova pleha. Kolač treba da se ohladi u plehu oko pola sata pre nego što se prebaci na tacnu.

Kada se ohladi premazati ga kremom od sira koji se priprema na sledeći način:

Umutiti krem sir, puter i vanilu. Postepeno dodavati šećer i mutiti dok ne postane penasto. Premazati preko kolača.

Kolač treba ostaviti u frižideru par sat pre serviranja.

Gotovo nikada ne pijem česmovaču, ne toliko zbog mišljenja da je ona loša, već jednostavno zbog ukusa koji mi nije sasvim po volji. Og gaziranih voda koje su dostupne na našem podnevlju Vrnjce sam zavoleo najviše. Umeju da mi dosade pa se pomerim na neku drugu “robnu marku”, ali ako bih morao na jedan da kažem koju gaziranu vodu najviše volim - nemam nikakvu dilemu.

Poslednjih meseci sam primetio da mi ukus Vrnjaca nije “onaj stari” ali sam na kraju sebe ubedio da sam se istripovao. Na kraju, u trenutku dosade sam proučio speicifikaciju na flaši u ustavnovio da je takozvani suvi ostatak vode koju sam upravo popio 743mg/l. To mi se nije uklapalo u staru sliku Vrnjaca za koje znam zasigurno da spadaju u kategoriju veoma “slanih” voda, a odlično se sećam i rasprave koju sam vodio sa asistenom pre mnogo godina na patofizi oko toga koja je voda najslanija u Srbiji - Knjaz ili Vrnjci. Epilog te rasprave je bio njegova pobeda i moje pamćenje da je suvi ostatak te vode svakako preko 1700mg/l.

Daljim njuškanjem naletim na sitan natpis Vrnjačka Banja / izvor Borjak i tu mi totalno zazvoni u glavi. Vrnjci koje ja volim potiču sasvim sigurno sa Rimskog izvora. Par dana kasnije u samoposluzi ne budem lenj i malo pronjuškam po flašama i shvatim da pod gotovo istovetnom etiketom (razlika je samo u natpisu Rimski izvor ili izvor Borjak) postoje dve vrste vode koje se dosta razlikuju po sastavu - u krajnjoj liniji jedna je umereno slana, druga veoma slana - ali je ključ svega da zapravo potrošači ne znaju ako se baš ne zainate da čitaju sitna slova šta kupuju.

Opet par dana kasnije, ne budem ja lenj i rešim da pozovem telefonski broj ispisan na boci kao “korisnički broj”. Javi se radnica centrale fabrike, koja me prebaci na službu prodaje. Piitam ja njih - zašto dve različite vode izgledaju skoro potpuno isto, i zašto vode sa Rimskog izvora gotovo da nema u prodaji u Beogradu i čovek mi kaže - imamo problem sa crpljenjem sa Rimskog izvora koji ćemo rešiti uskoro. OK. Ali zašto su gotovo iste flaše. Čovek odgovori: “A otkud ja to znam.”

Divno!

Na stranu što Rimski izvor ja volim da pijem - ali ovde je gotovo reč o prevari potršača, i to ne sasvim bezazlenoj. Ako recimo postoji srčani bolesnik koji pije Borjak i grešom počne da kupuje Rimski izvor - mogao bi da ima problema - više soli obično vodi ka višem krvnom pritisku. Ali čak i da ne gledam na to fatalistički, voda sa izvora Borjak se pojavila neprimetno. Pod istom etiketom kao i voda sa Rimskog izvora. Dva različita proizvoda u istom paketu. To nije sasvim pošteno. Siguran sam da kod nas postoji jako udruženje za zaštitu potrošača to ne bi prošlo lako i tiho. Ali sam takođe siguran da će kod nas ovo proći u potpunom miru i tišini.