Pre nešto više od tri godine, gotovo da nije bilo značajnijeg medija koji na ovaj ili onaj način nije izvestio o novoj pojavi koja je zahvatila London – Toothingu. Reč je o komuniciranju ljudi preko protokola bluetooth sa namerom da se upoznaju i na licu mesta, na pogodnom mestu priušte sebi sex sesiju na brzaka.

Procedura je krajnje jednostavna. U imeniku svog telefona osoba koja želi da se “igra” ove igre pravi kontak u čije ime upisuje reč “Toothing?” i upisuje svoj broj mobilnog telefona. Zatim preko bluetooth konekcije tako napravljeni kontakt šalje drugim dostupnim telefonima koji se čine zanimljivim. Ukoliko je osoba zainteresovana, ona preko SMS-a odgovara i u prepisci koja sledi ugovara se lokacija (najčešće javni toalet) i stupa se u akciju. Vremenom su razvijene i različite aplikacije za razne telefone što omogućavaju da direktno iz menija programa pokrenete potencijalnu zabavu ove vrste.

Toothing je u svojim ranim danima nosio još i naziv “bluejacking” što je jasna asocijacija na akciju koja sledi. Po nekim navodima prvi slučaj ovog socijalnog fenomena dogodio se izvesnom Jonu koji je još poznat pod nadimkom “Toothy Toothing” (autor je prvog vodiča za toothing na Webu) nakon što ga je na ovaj način startovala devojka u Londonskom metrou. Nakon kraćeg flertovanju ona je predložila kratak susret u obližnjem WC-u. On je taj susret opisao kao potpuno neromantičan i isključivo seksualan uz napomenu da tokom odnosa gotovo ni jedna reč nije izgovorena. Jon procenjuje da je tootherska zajednica narasla na više desetina hiljada pripadnika.

Na netu se bez previše truda može naći dosta lokacija koje pokrivaju različita iskustva na ovu temu na različitim mestima diljem sveta.

Ono što je zanimljivo je da je ovaj “sport” u konzervativnoj Srbiji relativno retka pojava u punom smislu tog termina ako se izuzmu neka specifična mesta i posebni događaji. U poslednje vreme su međutim počela da provejavaju pričanja o platonskim upoznavanjima preko “plavog zuba” po kafićima i klubovima što naravno nije loše. Za početak…

NAPOMENA:

Ovaj blog post je iskorišten za pisanje uvodne reči u časopisu Mikro – PC World jul/avgust 2007. Uvodnu reč možete pročitati na adresi: http://www.mikro.co.yu/ser/casopis/tekst.php?id=7028

Robosapien je ušao u moj život. Konačno. Znam da je infantilno da “konjina” od bezmalo 33 godine kupuje igračku koja je namenjena ne mlađim od 6 godina, ali nisam prekršio napis na kutiji – stariji sam od toga prema tome – uredu je 🙂 Šalu na stranu – ovaj robotić je pre dve ili tri godine, kada se pojavio izazvao veću pažnju kod starijih nego kod dece. Puno je različite LifeStyle magazine, uključujući i T3 pisalo o njemu, a broj ljubitelja ovih spravica je neviđenom brzinom rastao. Ove godine sam u Nemačkoj video i naslednika originalnog Robosapiena, a u međuvremenu su se pojavila i druga hodajuća i leteća bića istog proizvođača.

Čemu služi Robosapien? Apsolutno ničemu 🙂 OK – zabavi koja je verovatno kratkotrajna, ali je sasvim izvesno da ćete na njega potrošiti nekoliko sati dok ga ne provalite u potpunosti, posebno što daljinska komanda zbog mnoštva dugmića i činjenice da svako dugme ima tri funkcije nije najintuitivniji kontroler sa kojime sam se susreo u životu. Moguće je programirati njegovo ponašanje na neku od akcija – dodir senozora na levoj ili desnoj strani tela ili zvuk, kao i akcije koje se aktiviraju preko komande i to naravo produžava vreme zabave.

Ipak, najsimpatičniji detalj je činjenica da čitava kampanja oko ove igračke ide sa sloganom “Spoj tehnologije i personalitija”. Ova potonja reč je toliko često korišćena u modnim krugovima za opis idealne manekenke – “bitan je izgled, ali i personaliti” da mi je Robosapien zbog činjenice da ga poseduje još draži 😉

Večeras je Srbija prvi put učestvovala na Eurosongu kao samostalna država i pobedila je. Svaka čast Mariji Šerifović i ostaloj ekipi na ovoj pobedi.

 Ono što me međutim užasava je način na koji je voditeljka Javnog servisa vodila program kako u kvalifikacijama, tako i u finalu. Način vođenja je bukvalno ličio na slušanje ogovaračke ekipe koja sedi u ćošku nekog kafića. Prve večeri, kako je voditeljki nervoza rasla jer nije bila sigurna da li će se Srbija kvalifikovati, upućivala je poluuvredljive komentare voditeljskom paru, da bi pred kraj pokušavala da bude duhovita. U finalnoj večeri je samo falilo da psuje one zemlje koje nisu glasale za “nas” (na sreću takvih nije bilo mnogo), da bi na kraju uz dahtanje u mikrofon koje je očito poruzrokovano uzbuđenjem koje nije umela da sakrije objasnila da mora da napusti vođenje programa da bi radila intervju. Kao neko ko je u medijima već 16 godina, ovo vidim kao više nego neprofesionalno. Naravno, Javni servis Srbije sigurno smatra da je posao odrađen mestralno za naše pare – mi plaćamo njihov rad. Ništa manje strašno je ponašanje privatnih stanica sa nacionalnim pokrivanjem koje su do samog kraja ćutalo o ovom takmičenju – verovatno zbog ljutnje što oni ne prenose ovaj događaj.

Ipak, još jednom čestitke timu koji je Molitvu doveo na prvo mesto evrovizijskog takmičenja. Retka je prilika da puna sala ljudi sa raznim zastavama evropskih zemalja skandria pozitivno Srbiji.