Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Kraj vremena nevinosti

27 April 2010

Uspeh i napredak naše civilizacije, paradoksalno, često se meri napredovanjem vojne tehnologije i njenom upotrebom u ratovima. Pogled na dominantne medije koji su pratili ratove izgleda ovako: Pisana reč obeležila je Prvi svetski rat, radio je bio značajno sredstvo informisanja u Drugom ratu, dok je televizija stigla nešto kasnije i razvijala se gotovo do nivoa „reality“ programa u poslednjim sukobima. Kraj XX veka obeležio je Internet, a NATO intervencija 1999. u Srbiji obeležena je kao operacija u kojoj je informisanje javnosti Weba bilo najznačajnije. Ruku na srce, Internet je u vreme režima Slobodana Miloševića bio medij koji je mnogima bio jedini kanal za slobodnu reč.

Sloboda koju Internet nudi ogleda se pre svega u gotovo neograničenom auditorijumu s jedne strane, i bezmalo nikakav trošak održavanja Web lokacije – štampani mediji su skupi zbog troška papira i štampe, radio i televizija zbog skupe opreme i nadoknade za frekvencije, a za Internet medij troškovi se svode na izradu sajta i održavanje. Još jedna pogodnost Interneta kao novog medija ogleda se u mogućnosti da se informacija plasira trenutno, i da ostaje dostupna koliko god da je potrebno (što na primer nije slučaj na radiju ili TV-u obzirom da se emitovani sadržaj ne može primiti nakon emitovanja kada god konzument poželi). Ne treba smetnuti s uma mogućnost interaktivnosti čitaoca i autora na Internetu kao ni multimedijalnost – jedini medij na kome možete čitati, slušati i gledati u isto vreme je zapravo Web.

Iz svih navedenih razloga na svetskoj mreži, gotovo kao pečurke nakon kiše, niknuli su najrazličitiji informativni sajtovi koji se bez ikakve greške mogu nazvati medijima. Blogovanje, ili auto-novinarstvo, forumi i poslednjih godina socijalne mreže među kojima prednjači Facebook postali su izvori informacija, često ispravnih i pravih, ali i kao sve, i ovaj vid komunikacije ubrzo je dobio i svoju „mračnu“ stranu. Za reč „izgovorenu“ na Internetu retko ko može da odgovara, prevashodno zbog često teškog utvrđivanja vlasništva nad sajtom. Kada se radi o socijalnim mrežama, korisnicima nije teško da se predstave lažnim identitetom, pa samim tim osećaju slobodu da izraze i stavove koje ne bi izrekli javno, ili makar ne u tako ekstremnom obliku.

Negativnih primera ima na pretek. Najsvežiji je verovatno grupa podrške na Facebooku osobi koja je napala Velimira Ilića u kojoj su izneti najoštriji stavovi i željenje što napadač nije naneo fatalne povrede Iliću. Policija je izjavila da pažljivo posmatra aktivnosti članova grupe, i priča se tu zaustavila. Brankici Stanković su pretili na sve moguće načine – preko Facebooka, Web lokacija ekstremističkih organizacija i foruma, i izgleda da se u ovom slučaju nazire sudski epilog. Na socijalnim mrežama mogu se pronaći i sadržaji u kojima se vređaju razne javne ličnosti, čak i oni koji više nisu živi. Forumi i komentari na sajtovima javnih glasila su, po oceni govornika sa nedavno održane tribine čija je tema bila: Kuda je otišlo novinarstvo u regionu nakon gašenja Feral Tribunea, navedeni kao izvor najgoreg „verbalnog smeća“ upravo zbog anonimnosti onih koji kritikuju ili se nadovezuju na tekstove autora čiji je identitet jasno poznat.

Da li je rešenje onda kontrola sadržaja na Internetu, koji je definitivno ostao jedini bastion slobode obzirom na sve veću auto-cenzuru medija iz najrazličitijih interesa (političkih, ekonomskih…)? Svakako da ne u potpunosti. Nordijske zemlje pokrenule su inicijativu da se zakoni koji se primenjuju na medije počnu primenjivati na sve one sajtove koji na bilo koji način igraju ulogu medija – od privatnih blogova koji informišu do neformalnih portala. Na nedavno održanoj 15. godišnjoj skupštini SEENPM-a (The South East European Network for Professionalization of Media) predstavnik Medija centra (ja – prim autora 🙂 ) je predložio da bi ova mreža mogla da osnuje telo koje bi nadgledalo one sajtove koji žele da se bave informisanjem i izveštavalo o onima koji prekrše kodeks. Sajtovi bi mogli da dobiju „bedž“ da su sertifikovani i to obeležje bi nosili dok god se ponašaju u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, a u slučaju gubitka, telo SEENPM-a bi, ako je to potrebno ukazalo javnosti na eventualne sumnje u postojanje elemenata krivičnog dela.

Internet je definitivno u početku bio zamišljen kao klub džentlmena, i shodno tome nisu od početka pravljeni mehanizmi represije. Problem je što su u taj klub danas upali „bezobzirni“, i vreme je za skidanje rukavica kako bi se dobra ideja sa početka održala.

objavljeno na sajtu Medija centra Beograd 26. marta 2010. u okviru Newslettera