Na obodima jednog stručnog skupa koji se bavio regulacijom i samoregulacijom medija u ovom delu Evrope, povela se diskusija o razvoju Online-Magazina, Web-zinea i sličnih izdanja. Diskutovalo se o razlozima zbog kojih ovakvi mediji ne donose u najvećem broju slučajeva zadovoljavajući profit izdavačima, i zbog kojih su uspešne studije slučaja relativno retke – nije da ih nema, ali ako se ukrsti broj uspešnih Web izdanja (uticaj koji imaju u javnosti, posećenost i sl.) sa brojem “srećnih” vlasnika, dobija se čudna slika.

Korak unazad – nedavno je objavljeno istraživanje po kome se na budžete za Internet oglašavanje u Srbiji troši svega 2,5% marketinških budžeta, a drugo istraživanje, koje doduše nije rađeno na validnom uzorku je pokazalo da više od pola ispitanih rukovodilaca kompanija smatra da je oglašavanje na svetskoj mreži najbitnije za njihovu budućnost, dok svega jedna desetina tih istih ljudi i postupa tako. Konačno, to ukrstimo sa podatkom da je po trećem istraživanju Internet drugi po redu najvažniji medij u Srbiji, i da ga pre koriste mlađi ljudi, sa fakultetskim obrazovanjem, iz gradskih sredina. Još samo dve činjenice, i neću više – u ukupnoj populaciji Internet svakodnevno koristi 36% stanovnika, dok ljudi svrstani u grupu “Digital Natives” (starosti 12-29 godine) svaki dan su na mreži u više od 68% slučajeva. Sve ovo je malo šizofreno – ljudi su na Internetu, firme misle da im je užasno bitno da se na njemu oglašavaju, a opet niko ne troši pare.

Odgovor može da bude u sadržaju, ili da koristimo popularni termin content. Ne mislim da je tako. Naprotiv – na Webu kod nas ćete naći više dobrog sadržaja nego u većini papirnih izdanja, a u određenim oblastima – javno informisanje, IT, zdravlje i sl, najjači brendovi su upravo na Webu. Onda, zabave radi ostaje da se pozabavimo formom.

Kako izgleda prosečan Web magazin kod nas – nažalost isto kao i papirni časopis: ima čvrstu strukturu, rubrike, tekstove koji se listaju od strane do strane. Prednost u odnosu na papir ima zahvaljujući pretraživaču. Autorima i urednicima je lakše jer ne moraju da brinu o ograničenom broju strana koji im je na raspolaganju, svi su obezbedili da čitaoci mogu da komentaršu tekstove, neki od njih i forume na kojima može da se vodi rasprava. Uglavnom pričamo o prenošenju modela sa papira na Web, sa automatizovanim načinom da srditi čitaoc može da zapljune autora, groupie da mu se divi, i mogućnost da “U među nama…” čitaoci dele svoja iskustva.

Danas kada skoro svi Web časopisi u zemlji sprovode neku reformu i redizajn,  čujem razmišljanja (što je ispravno) kako da iskoriste socijalne mreže, mikro blogging, kako odrade bolju SEO, kako da povećaju tzv klikabilnost i kako da e-marketerima daju bolju poziciju za njihove bannere. Neki od njih razmišljaju i kako da postave server koji će generisati lažni saobraćaj da bi se digao rejting, ali to je već neka druga priča. Međutim, nisam čuo da neko razmišlja o onome što je suština – a to je da je Web – Web! Dakle o pametnoj strukturi čiji su se zametci videli i pre Web-a na Gopheru u vreme cistog hyper teksta.

Prvo zašto bi Web časopis uopšte imao rubrike? Tag cloud sa recimo posebno izvojenim ključnim rečima koje se najčešće biraju je više nego dobar (ima i drugih rešenja). Nije ovo rupa na saksiji – taj koncept je predstavljen pre više godina. Ako imamo tekst u kome je recimo prikazan uticaj jabuka na zdravlje čoveka, taj tekst može da bude u rubrikama “zdravlje” i “sve o jabuci”. Ali nema razloga za tim na Webu. Poenta je da papirni magazin mora taj tekst da smesti u neku čvrstu formu, Web ne.

Ili drugi primier – recimo da imamo Web časopis o Automobilima, i recimo da u tom časopisu imamo test 10 aktuelnih gradskih automobila. Struktura tog teksta u papirnom časopisu bi bila da ima neki uvod na temu klase “gradski auto”, njenoj istoriji, zaokretima, bitnim karaktersitikama autića u vreme života u megapolisima, i nakon toga bi se pojavila neka tabela sa uporednim prikazom mašina koje su testirane, nakon čega bi usledio pojedinačni prikaz 10 vozila. Potpuno školski pristup. Kada se za godinu dana radi sledeći prikaz te klase, uvodni tekst će se copy&paste sa nekom aktuelizacijom, a ostalo Jovo nanovo. Kako bi to izgledalo na Webu kod nas? Nažalost isto kao i na papiru. Kako bi trebalo da izgleda na Webu? Pa recimo tako što će postojati teksto o klasi “gradski automobil” koji će imati permalink na tom Webu koji se nikada neće menjati. Kada se priča aktuelizuje, postojeći tekst će se menjati. Odatle će se ići na stranicu: „Pregled aktuelne ponude gradskih automobila“ koja će takoće biti permalink. Na njoj je recimo tabela sa aktuelnim podacima o modelima koji su u priči. Modeli iz tabele su takođe permalinkovi ka prikazima konkretnih automobila. Kada se pojavi novi model uz postojeće, biće dodat. Kada modeli postanu end-of-life i izađe nova generacija, u tabeli se menjaju modeli ali će uvek postojati “aktuelna ponuda”. Permalinkovi zasterelih modela ostaju, samo oni više u aktuelnoj ponudi, nego su u moru svih ikada prikazanih automobila. Ili na milion različitih tabela – automobili koje smo voleli, mali automobili kroz istoriju, mali automobili i sl. Nebo je granica. Web urednik, i/ili pametni CMS će imati posla da vodi računa o linkovima, ali dobija se struktura koja čitaoca mami da se kreće po stranicama, da se lako snalazi, da prilikom pretrage dobije tačno šta mu treba.

Da li je ovo sve što treba da se uradi da bi Web časopis bio Web. Nije. Ali to je priča za neki drugi put.

Uspeh i napredak naše civilizacije, paradoksalno, često se meri napredovanjem vojne tehnologije i njenom upotrebom u ratovima. Pogled na dominantne medije koji su pratili ratove izgleda ovako: Pisana reč obeležila je Prvi svetski rat, radio je bio značajno sredstvo informisanja u Drugom ratu, dok je televizija stigla nešto kasnije i razvijala se gotovo do nivoa „reality“ programa u poslednjim sukobima. Kraj XX veka obeležio je Internet, a NATO intervencija 1999. u Srbiji obeležena je kao operacija u kojoj je informisanje javnosti Weba bilo najznačajnije. Ruku na srce, Internet je u vreme režima Slobodana Miloševića bio medij koji je mnogima bio jedini kanal za slobodnu reč.

Sloboda koju Internet nudi ogleda se pre svega u gotovo neograničenom auditorijumu s jedne strane, i bezmalo nikakav trošak održavanja Web lokacije – štampani mediji su skupi zbog troška papira i štampe, radio i televizija zbog skupe opreme i nadoknade za frekvencije, a za Internet medij troškovi se svode na izradu sajta i održavanje. Još jedna pogodnost Interneta kao novog medija ogleda se u mogućnosti da se informacija plasira trenutno, i da ostaje dostupna koliko god da je potrebno (što na primer nije slučaj na radiju ili TV-u obzirom da se emitovani sadržaj ne može primiti nakon emitovanja kada god konzument poželi). Ne treba smetnuti s uma mogućnost interaktivnosti čitaoca i autora na Internetu kao ni multimedijalnost – jedini medij na kome možete čitati, slušati i gledati u isto vreme je zapravo Web.

Iz svih navedenih razloga na svetskoj mreži, gotovo kao pečurke nakon kiše, niknuli su najrazličitiji informativni sajtovi koji se bez ikakve greške mogu nazvati medijima. Blogovanje, ili auto-novinarstvo, forumi i poslednjih godina socijalne mreže među kojima prednjači Facebook postali su izvori informacija, često ispravnih i pravih, ali i kao sve, i ovaj vid komunikacije ubrzo je dobio i svoju „mračnu“ stranu. Za reč „izgovorenu“ na Internetu retko ko može da odgovara, prevashodno zbog često teškog utvrđivanja vlasništva nad sajtom. Kada se radi o socijalnim mrežama, korisnicima nije teško da se predstave lažnim identitetom, pa samim tim osećaju slobodu da izraze i stavove koje ne bi izrekli javno, ili makar ne u tako ekstremnom obliku.

Negativnih primera ima na pretek. Najsvežiji je verovatno grupa podrške na Facebooku osobi koja je napala Velimira Ilića u kojoj su izneti najoštriji stavovi i željenje što napadač nije naneo fatalne povrede Iliću. Policija je izjavila da pažljivo posmatra aktivnosti članova grupe, i priča se tu zaustavila. Brankici Stanković su pretili na sve moguće načine – preko Facebooka, Web lokacija ekstremističkih organizacija i foruma, i izgleda da se u ovom slučaju nazire sudski epilog. Na socijalnim mrežama mogu se pronaći i sadržaji u kojima se vređaju razne javne ličnosti, čak i oni koji više nisu živi. Forumi i komentari na sajtovima javnih glasila su, po oceni govornika sa nedavno održane tribine čija je tema bila: Kuda je otišlo novinarstvo u regionu nakon gašenja Feral Tribunea, navedeni kao izvor najgoreg „verbalnog smeća“ upravo zbog anonimnosti onih koji kritikuju ili se nadovezuju na tekstove autora čiji je identitet jasno poznat.

Da li je rešenje onda kontrola sadržaja na Internetu, koji je definitivno ostao jedini bastion slobode obzirom na sve veću auto-cenzuru medija iz najrazličitijih interesa (političkih, ekonomskih…)? Svakako da ne u potpunosti. Nordijske zemlje pokrenule su inicijativu da se zakoni koji se primenjuju na medije počnu primenjivati na sve one sajtove koji na bilo koji način igraju ulogu medija – od privatnih blogova koji informišu do neformalnih portala. Na nedavno održanoj 15. godišnjoj skupštini SEENPM-a (The South East European Network for Professionalization of Media) predstavnik Medija centra (ja – prim autora ) je predložio da bi ova mreža mogla da osnuje telo koje bi nadgledalo one sajtove koji žele da se bave informisanjem i izveštavalo o onima koji prekrše kodeks. Sajtovi bi mogli da dobiju „bedž“ da su sertifikovani i to obeležje bi nosili dok god se ponašaju u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, a u slučaju gubitka, telo SEENPM-a bi, ako je to potrebno ukazalo javnosti na eventualne sumnje u postojanje elemenata krivičnog dela.

Internet je definitivno u početku bio zamišljen kao klub džentlmena, i shodno tome nisu od početka pravljeni mehanizmi represije. Problem je što su u taj klub danas upali „bezobzirni“, i vreme je za skidanje rukavica kako bi se dobra ideja sa početka održala.

objavljeno na sajtu Medija centra Beograd 26. marta 2010. u okviru Newslettera

Prvi GPS koji sam ikada posedovao bio je Magellan 310. Rudimentarna spravica, dimenzije pozamašnog mobilnog telefona sa najobičnijim LCD ekranom bez kartografije. I kao takav pomogao mi je da završim neke terenske aktivnosti, a uz malo muke sam se uspešno snalazio i po inostranstvu. Unošenje koordinate mesta na koje sam želeo da stignem “navigao” me je u željenom pravcu. Dakle uz malo “štapa i kanapa” i plan grada, bio je dobro pomagalo.  Realno, najveću primenu pronašao je u merenju brzine kretanja čamca i rezervnog GPS-a prilikom krstarenja morima.

Onda, tek što se pojavila na tržištu, u moj život je ušla sada prastara Garmin eTrax Vista C (btw taj koji mi ju je maznuo nedavno biće uhvaćen potpisujem). Uređaj je imao skromnu memoriju za karte (ako me sećanje dobro služi oko 27 MB), podržavao je rutabilne karte, ali moj prvi susret sa njim je bio bez mapa koje podržavaju rutiranje. Prvo “putovanje” u Zagreb bilo je traumatično (naravno zbog neposedovanja rutabilnih karata), i moje uporne želje da aparat radi upravo to. Par meseci kasnije Vista je briljirala. Sa kolegom sam putovao na CeBIT, preko Franfurta gde smo uzeli rent-a-car. Spravica nas je potpuno savršeno sprovela kroz komplikovanu mrežu nemačkih autobanova od aerodroma u Frakfurtu do stana u Hannoveru bez i jedne greške. Vistine mogućnosti za navigaciju, odnosno konfor korišćenja, bile su za današnje uslove skromne. Naime ona nema glasovnu pomoć, ekran joj je mali i nije osetljiv na dodir. Kada dođe vreme za neku “akciju” na putu samo zapišti i tada je potrebno pogledati na ekran skicu za skretanje – isto kao i na današnjim uređajima, ali nećete čuti “za 400 metara skrenite levo”. Ipak i kao takva učinila je da se potpuno zaljubim(o) u ovu tehnologiju. Bilo je jasno da je GPS-u stiglo vreme, iako ako ne grešim te 2005. godine navigacioni uređaji još uvek nisu bili tako česti. O koliko se retkoj spravici radilo u to vreme svedoči i činjenica da sam pri odlasku iz Frankfurta na aerodromskoj kontroli imao solidnih problema sa obezbeđenjem kojima je nosač za Vistu (teško podnožje punjeno peskom) na rengenu delovalo kao plastični eksploziv.

Po povratku u Beograd krenuo sam u nabavku nekog ozbiljnijeg  auto-uređaja  i hteo da sam da kupim Garmin StreetPilota 510c (mislim da je to bila oznaka), ali na sreću nije ga bilo i u moje ruke je par meseci kasnije stigao sada vremešni Garmin Nuvi 300 koga ne verujem da ću u skorije vreme menjati (posebno sada sa dokupljenim TMC modulom). Sa njim sam proputovao sigrno preko 15.000 km po Evropi i o navigacionim uređajima što se danas koriste mogu samo da kažem reči hvale. Kao neko ko se jako dugo bavi praćenjem tehnologije, mogu slobodno da kažem da je GPS u kolima jedna od retkih stvari koja me je iskreno oduševila poslednjih godina kao suštinski tehnološki proboj.

Vremenom su se  pojavljivali brojni GPS uređaji različitih proizvođača, naravno i novi modeli Garmina i sve što mogu da kažem je da nisam video ništa revolucionarno što bi me nagnalo da zamenim svog starog Nuvija. Nakon velikog broja testiranih modela moj utisak je da je Garmin suvereni vladar navigacionih prostora. U prilog ovome verovatno govori i da sam nakon već pomenute krađe stare Viste C, kupio Garmin Vistu HCx, novu iteraciju starog modela, koja se razlikuje samo po tome što prima memorijsku karticu. I dalje ima stari ne previše konforni interfejs, ali njeno vodootporno kućište, barometarski visinomer, pravi kompas je čini odličnom za moje offroad avanture, i kačenje na motocikl.

I taman kada sam mislio da je sa ovim tipom navigacije sve viđeno, odnosno da ću imati prilike samo da se sretnem sa većim i lepšim ekranima i raznoraznim realno ne tako potrebnim dodacima, TMC je stigao u moj život (upravo onda kada sam išao da kupim Vistu HCx). Traffic Message Channel prima informacije preko FM talasa o stanju na putevima – zakrčenjima, nesrećama, radovima kao i drugim relevantnim informacijama i sve puteve kategoriše kao normalne, ili u tri gradacije problematične. Te podatke ubacuje u kalkulacije rute, ili po potrebi u toku vožnje GPS uređaj predlaže izmenu rute. Ovo je potpuno savršeno u slučaju da se na putu dogodi nešto nepredviđeno, ili da je na vašoj putanji neka gadost – na primer “konstrukcioni” radovi i slično. U praksi, na mom poslednjem putovanju kroz Austriju TMC me je spasao zaglavljivanja od preko 4 sata (kako sam čuo preko TA-a na RDS-u nešto kasnije) na autoputu A4. Naravno da bi TMC radio kako treba potrebno je da imate risiver (eksterni ili integrisani u GPS uređaj), da mapa podržava TMC informacije, i naravno, da zemlja u kojoj ste emituje ove podatke. Za sada sam siguran da sistem radi u Mađarskoj i Austriji. Verujem da je i u ostataku “normalne” Evrope ista situacija.  Znam da mi, pogađate, nemamo TMC iako Infoteamova SCG Route mapa podržava rad sa ovim modulom.

TMC je zaista uspeo da me oduševi. Još jedan tehnološki proboj koji je zaista nešto malo, a veliko!

(preuzeto sa http://www.dadamo.com/bloodtype_O.htm)
(i da, jesam tip 0+)

What makes Me Me and You You?

This is the question that is at the heart of the genetic puzzle. It is also central to our exploration of blood types. The key is genetic heritage – the story line of your life. Even though you are living in the 21st century, you share a common bond with your ancestors. The genetic information that resulted in their particular characteristics has been passed on to you.People who are B blood type have a different set of characteristics than people who are Type O or Type A – they are susceptible to different diseases, they should eat different foods and exercise in a completely different manner. Some believe that personality is influenced by blood type! Dr. D’Adamo, author of the best selling books Eat Right for Your and Live Right for Your Type, among others, gives us a blueprint for living in his books. Read on to learn more about the Type O individual.

The Blood Type O Individualized Lifestyle

Why are some people plagued by poor health while others seem to live healthy, vital lives even late in life? Does blood type influence personality? A single drop of blood contains a biochemical make up as unique as your fingerprint. Your blood type is a key to unlocking the secrets to your biochemical individuality. Foods and supplements contain lectins that interact with your cells depending on your blood type. This explains why some nutrients which are beneficial to one blood type, may be harmful to the cells of another. Dr. Peter D’Adamo, the author of the best selling books Eat Right for Your Type and Live Right for Your Type gives Type O’s some tips on leading a healthy lifestyle.

The Type O Profile

Type O was the first blood type, the type O ancestral prototype was a canny, aggressive predator. Aspects of the Type O profile remain essential in every society even to this day – leadership, extroversion, energy and focus are among their best traits. Type O’s can be powerful and productive, however, when stressed Type O’s response can be one of anger, hyperactivity, and impulsivity. When Type O wiring gets crossed, as a result of a poor diet, lack of exercise, unhealthy behaviors or elevated stress levels, Type O’s are more vulnerable to negative metabolic effects, including insulin resistance, sluggish thyroid activity, and weight gain. When you customize your life to Type O’s strengths you can reap the benefits of your ancestry. Your genetic inheritance offers you the opportunity to be strong, lean, productive, long-lived and optimistic.

What Makes You Unique

As a Blood Type O you may be predisposed to certain illnesses, such as ulcers and thyroid disorders. In the 1950’s it was discovered that Type O’s had about twice the instances of ulcers of all kinds than the other blood types. These findings have been replicated many times since then. Type O’s tend to have low levels of thyroid hormone and often exhibit insufficient levels of iodine, a chemical element whose sole purpose is thyroid hormone regulation. This causes many side effects such as weight gain, fluid retention and fatigue. Dr. D’Adamo does not recommend iodine supplements, rather a diet rich in saltwater fish and kelp to help regulate the thyroid gland. Bladder Wrack is also an excellent nutrient for type O’s. This herb, actually a seaweed, is very effective as an aid to weight control for Type O’s. “The fucose in bladder wrack seems to help normalize the sluggish metabolic rate and produce weight loss in Type O’s,” says Dr. D’Adamo.

Type O’s also have a higher level of stomach acid than the other blood types, which often results in stomach irritation and ulcers. Dr. D’Adamo recommends a licorice preparation called DGL (de glycyrrhizinated licorice) which can reduce discomfort and aid healing. DGL protects the stomach lining in addition to protecting it from stomach acids. Avoid crude licorice preparations as they contain a component of the plant which can cause elevated blood pressure. This component has been removed in DGL. Dr. D’Adamo also recommends Mastic Gum and Bismuth to soothe Type O’s common and even frequent tummy troubles.

Type O Personality?

In Japan, blood type has long been associated with personality type. You might well be asked your blood type on a job interview! In an independent study of 45 MBA students, Type O’s most often described themselves in ways related to the following characteristics; responsible, decisive, organized, objective, rule-conscious, and practical. Both male and female Type O’s reported a higher percentage of the mesomorphic body type when compared to controls. Interestingly, Type O’s also scored significantly higher than the rest in “sensing” – using the 5 senses to gather information, and in the sensing-thinking combination, indicating that they are more detail and fact oriented, logical, precise and orderly. “I believe that the tendency to sense and get facts right stems from the inbred hunter-gatherer need to observe and accurately assess the environment in order to insure survival.” Says D’Adamo.

Manage Your Type O Stress

The legacy of your Type O ancestry causes an immediate “fight or flight” response in people of this blood type. However, this finely tuned response to stress, so vital in early Type O’s, is not always so beneficial in modern times. The Type O response can cause bouts of excessive anger, temper tantrums, hyperactivity and even create a severe enough chemical imbalance to bring about a manic episode. Since there is a powerful, synergistic relationship between the release of dopamine and feelings of reward, Type O is more vulnerable to destructive behaviors when overly tired, depressed or bored. These can include gambling, sensation seeking, risk taking, substance abuse and impulsivity. To avoid becoming overstressed, Dr. D’Adamo recommends following the Type O diet, which focuses on lean, organic meats, vegetables and fruits and avoid wheat and dairy which can be triggers for digestive and health issues in Type O. Additionally, he suggests that Type O’s avoid caffeine and alcohol. Caffeine can be particularly harmful because of its tendency to raise adrenaline and noradrenaline, which are already high for Type O’s.

Energize – The Essential Exercise Component

Type O’s benefit tremendously from brisk regular exercise that taxes the cardiovascular and muscular skeletal system. But the benefit derived surpasses the goal of physical fitness. Type O also derives the benefit of a well timed chemical release system. The act of physical exercise releases a swarm of neurotransmitter activity that acts as a tonic for the entire system. The Type O who exercises regularly also has a better emotional response. You are more emotionally balanced as a result of well regulated, efficient chemical transport system. More than any other blood type, O’s rely on physical exercise to maintain physical health and emotional balance. Dr. D’Adamo suggests that Type O’s engage in regular physical activity three to four times per week. For best results, engage in aerobic activity for thirty to forty five minutes at least four times per week. If you are easily bored, choose two or three different exercises and vary your routine.

Live Right!

In addition to exercising and eating foods that are Right For Your Type, here are a few key lifestyle strategies for Type O individuals:Develop clear plans for goals and tasks – annual, monthly, weekly, daily to avoid impulsivity. Make lifestyle changes gradually, rather than trying to tackle everything at once.

• Eat all meals, even snacks, seated at a table.
• Chew slowly and put your fork down between bites of food.
• Avoid making big decisions or spending money when stressed.
• Do something physical when you feel anxious.
• Engage in thirty to forty five minutes of aerobic exercise at least four times per week.
• When you crave a pleasure releasing-substance (alcohol, tobacco, sugar), do something physical.

Dr. D’Adamo recommends that Type O, “Approach this program as a long term strategy. This is not a short term goal, rather a lifestyle that you adapt for a lifetime of health and well being. There is no doubt that there is a connection between the mind and the body. The knowledge that we can do something to change our genetic destiny is powerful.”

Meni je vrućine uvek previše. Nisam ljubitelj zime, ali ako moram da biram između +30 i -15, odlučujem se za ovo drugo. A, ako baš mogu da izvoljevam, biram 20-21. Kopaonik je meni veoma draga lokacija. Veoma često odlazim gore. Ponekada i samo jedan dan (dve noći) predstavljaju neverovatno punjenje baterija. Od Beograda do Kopaonika, nekom umereno brzom vožnjom stiže se bez problema za 3,5 sata pravcem – autoput za Niš do Pojata, pa zatim preko Kruševca na Brus.

Za smeštaj preporučujem Hotel Grand – posebno ako je cilj putovanja potpuni hedonizam. Grand je zaista u dobrom stanju, odlično održavan i s pravom nosi četiri zvezdice. Hrana u hotelu je korektna – veoma raznovrsna, no pomalo “dosadnog” ukusa. U svakom slučaju prihvatljiva.

Osoblje je ljubazno, hotel je veoma čist. Cena polupansiona u dvokrevetnoj sobi po osobi, zavisno od doba godine, varira od oko 32-33 do 40-42 evra, a za jednokrevetnu sobu desetak evra više. Ako putujete solo, na peglanje mozga (moj naziv za dan-dva čitanja na terasi i šetanja po planini) zahtevajte sobu s francuskim ležajem jer ako to ne pomenete, kao jednokrevetnu možete lako dobiti sobu sa dva kreveta. Orjentacije radi – CocaCola u hotelu košta 150 dinara, dakle nešto više nego u Beogradu. Savet je da flaširanu vodu ponesete iz Beograda – ako idete kolima, to nije nikakav problem.

Letnja temperaturana razlika između Beograda i Kopaonika je oko 15 stepeni. U ovom trenutku ovde je 31 stepen, a na planini 19. Kada je pre nekoliko nedelja kod nas mereno 44-45, gore je bilo 28. Noći su veoma hladne. Idealne za spavanje.

Zato, ako vam je dosta vrućine – moj topao (ili hladan) savet glasi: pravac na Kopaonik.

Pre neki dan sam kupio Samsungov LCD televizor dijagonale 32″ u wide formatu. Njime sam zamenio katodnog Sony WEGA 4:3 formata. Bio mi je potreban televizor veće dijagonale, pre svega zbog teškog čitanja titlova obzirom na dimenziju prostorije. Model LE32S62BX bio je na “akciji” što je njegovu cenu učinilo nešto nižom od očekivane (oko 680 EUR).

Televizor je HDTV ready, što znači da će kada se BluRay i HD-DVD plejer odomaće poslužiti svrsi. Moguće je da će pre toga biti upotrebljavan uz satelitski risiver sa adekvatnim programom.

Slika mu je zaista dobra, ali postoji par “slabih tačaka”. Prva je tjuner – naime pri promeni kanala čeka se oko sekund ipo na sledeći, a brzo šetanje po listi programa deluje da je praktično nemoguće. Na Sony televizorima, pritiskom na taster OK dobija se spisak kanala, a skrolovanje po njima ne uzrokuje menjanje sve do potvrde tasterom OK na odabranom. Na ovom Samsungu, kada se uđe u listu kanala, svako šetanje po njoj uzrokuje promenu (na koju se čeka sekund ipo). Jedina “prečica” je page up/page down koji skroluje po devet kanala na listi, ali na stranici od devet, svako pomeranje dovodi i do promene kanala (i naravno čekanje na izmenu). Za mene je ovo prilično frustrirajuće jer je Sony kanale menjao gotovo trenutno – a lako krstarenje listom lepo uređenih kanala je takođe bilo veoma brzi način da se stigne do grupacije npr. muzičkih ili sportskih kanala. Samsungov razvojni tim očito je smatrao da pamćenje brojeva kanala neće biti problem korisnicima.

Druga mana, ako se tako može nazvati, je zapravo pre marketinška “prevara”. Naime za ovaj model je navedeno da poseduje Picture in Picture opciju sa jednim tjuenrom. To bi trebalo da znači da, dok na primer gledate film sa DVD-a, možete da otvorite prozorčić sa nekim TV kanalom i čekate početak omiljenog programa. Međutim na ovom modelu to nije slučaj – PIP mu radi samo za HDMI i VGA ulaz i to ga čini praktično neupotrebljivim u mom slučaju.

Iako sam malo razočaran ovim manama, ipak nisam nezadovoljan kupovinom – dobio sam dovoljno veliki ekran za gledanje TV-a sa zaista odličnom slikom.

Naša muzička scena, retko donosi (vraća) prijatna iznenađenja. Sestre Kovač, meni su muzički veoma drage još iz vremena K2, a Aleksandra je prvo sa singl albumom, a zatim i sa pravim albumom pre nekog vremena samo podsetila kakav zvuk nedostaje na ovim prostorima.

Sa novim albumom “U nebranom grožđu” koji se ovih dana promoviše veoma kvalitetno snimljenim spotom za numeru “Kolena”, Kristina podseća na to kako dobar POP treba da zvuči – muzički i produkciono savršen, sa dobrim aranžmanom koji daje osećaj punog zvuka. Retki su domaći albumi koje sam spreman da u potpunosti odslušam više puta u celini – a ovaj je baš takav. ”U nebranom grožđu” su za svaku preporuku. 

Pre nešto više od tri godine, gotovo da nije bilo značajnijeg medija koji na ovaj ili onaj način nije izvestio o novoj pojavi koja je zahvatila London – Toothingu. Reč je o komuniciranju ljudi preko protokola bluetooth sa namerom da se upoznaju i na licu mesta, na pogodnom mestu priušte sebi sex sesiju na brzaka.

Procedura je krajnje jednostavna. U imeniku svog telefona osoba koja želi da se “igra” ove igre pravi kontak u čije ime upisuje reč “Toothing?” i upisuje svoj broj mobilnog telefona. Zatim preko bluetooth konekcije tako napravljeni kontakt šalje drugim dostupnim telefonima koji se čine zanimljivim. Ukoliko je osoba zainteresovana, ona preko SMS-a odgovara i u prepisci koja sledi ugovara se lokacija (najčešće javni toalet) i stupa se u akciju. Vremenom su razvijene i različite aplikacije za razne telefone što omogućavaju da direktno iz menija programa pokrenete potencijalnu zabavu ove vrste.

Toothing je u svojim ranim danima nosio još i naziv “bluejacking” što je jasna asocijacija na akciju koja sledi. Po nekim navodima prvi slučaj ovog socijalnog fenomena dogodio se izvesnom Jonu koji je još poznat pod nadimkom “Toothy Toothing” (autor je prvog vodiča za toothing na Webu) nakon što ga je na ovaj način startovala devojka u Londonskom metrou. Nakon kraćeg flertovanju ona je predložila kratak susret u obližnjem WC-u. On je taj susret opisao kao potpuno neromantičan i isključivo seksualan uz napomenu da tokom odnosa gotovo ni jedna reč nije izgovorena. Jon procenjuje da je tootherska zajednica narasla na više desetina hiljada pripadnika.

Na netu se bez previše truda može naći dosta lokacija koje pokrivaju različita iskustva na ovu temu na različitim mestima diljem sveta.

Ono što je zanimljivo je da je ovaj “sport” u konzervativnoj Srbiji relativno retka pojava u punom smislu tog termina ako se izuzmu neka specifična mesta i posebni događaji. U poslednje vreme su međutim počela da provejavaju pričanja o platonskim upoznavanjima preko “plavog zuba” po kafićima i klubovima što naravno nije loše. Za početak…

NAPOMENA:

Ovaj blog post je iskorišten za pisanje uvodne reči u časopisu Mikro – PC World jul/avgust 2007. Uvodnu reč možete pročitati na adresi: http://www.mikro.co.yu/ser/casopis/tekst.php?id=7028

Robosapien je ušao u moj život. Konačno. Znam da je infantilno da “konjina” od bezmalo 33 godine kupuje igračku koja je namenjena ne mlađim od 6 godina, ali nisam prekršio napis na kutiji – stariji sam od toga prema tome – uredu je Šalu na stranu – ovaj robotić je pre dve ili tri godine, kada se pojavio izazvao veću pažnju kod starijih nego kod dece. Puno je različite LifeStyle magazine, uključujući i T3 pisalo o njemu, a broj ljubitelja ovih spravica je neviđenom brzinom rastao. Ove godine sam u Nemačkoj video i naslednika originalnog Robosapiena, a u međuvremenu su se pojavila i druga hodajuća i leteća bića istog proizvođača.

Čemu služi Robosapien? Apsolutno ničemu OK – zabavi koja je verovatno kratkotrajna, ali je sasvim izvesno da ćete na njega potrošiti nekoliko sati dok ga ne provalite u potpunosti, posebno što daljinska komanda zbog mnoštva dugmića i činjenice da svako dugme ima tri funkcije nije najintuitivniji kontroler sa kojime sam se susreo u životu. Moguće je programirati njegovo ponašanje na neku od akcija – dodir senozora na levoj ili desnoj strani tela ili zvuk, kao i akcije koje se aktiviraju preko komande i to naravo produžava vreme zabave.

Ipak, najsimpatičniji detalj je činjenica da čitava kampanja oko ove igračke ide sa sloganom “Spoj tehnologije i personalitija”. Ova potonja reč je toliko često korišćena u modnim krugovima za opis idealne manekenke – “bitan je izgled, ali i personaliti” da mi je Robosapien zbog činjenice da ga poseduje još draži

Večeras je Srbija prvi put učestvovala na Eurosongu kao samostalna država i pobedila je. Svaka čast Mariji Šerifović i ostaloj ekipi na ovoj pobedi.

 Ono što me međutim užasava je način na koji je voditeljka Javnog servisa vodila program kako u kvalifikacijama, tako i u finalu. Način vođenja je bukvalno ličio na slušanje ogovaračke ekipe koja sedi u ćošku nekog kafića. Prve večeri, kako je voditeljki nervoza rasla jer nije bila sigurna da li će se Srbija kvalifikovati, upućivala je poluuvredljive komentare voditeljskom paru, da bi pred kraj pokušavala da bude duhovita. U finalnoj večeri je samo falilo da psuje one zemlje koje nisu glasale za “nas” (na sreću takvih nije bilo mnogo), da bi na kraju uz dahtanje u mikrofon koje je očito poruzrokovano uzbuđenjem koje nije umela da sakrije objasnila da mora da napusti vođenje programa da bi radila intervju. Kao neko ko je u medijima već 16 godina, ovo vidim kao više nego neprofesionalno. Naravno, Javni servis Srbije sigurno smatra da je posao odrađen mestralno za naše pare – mi plaćamo njihov rad. Ništa manje strašno je ponašanje privatnih stanica sa nacionalnim pokrivanjem koje su do samog kraja ćutalo o ovom takmičenju – verovatno zbog ljutnje što oni ne prenose ovaj događaj.

Ipak, još jednom čestitke timu koji je Molitvu doveo na prvo mesto evrovizijskog takmičenja. Retka je prilika da puna sala ljudi sa raznim zastavama evropskih zemalja skandria pozitivno Srbiji.