Nisam pivopija. Priznajem. No, u pojedinim momentima, uz prave ljude, pravu klopu i pravu atmosferu, sa zadovoljstvom se upuštam u užitak ispijanja ovog, verovatno najpopularnijeg pića na svetu. U takvim prilikama, ako mogu da biram, biram Heineken ili Guinness. Prvo se na moju veliku radost lako nalazi u našim krajevim, drugo u obliku konzerve gotovo nikako.

Jedino što još ostaje je prava pivska čaša. Njih zaista ima dosta vrsta, ali meni je nekako najdraži onaj tip koji se sreće u pubovima – sa proširenjem pred samim vrhom, nakon koga ponovo sledi suženje. I prilično dugo sam u Beogradu tragao za takvim čašama, i taman kada sam se spremao da odustanem i odložim njihovu nabavku za prvu sledeću prilku “napolju”, naišao sam na njih na poptuno neočekivanom mestu – u Super Veru na Novom Beogradu. Dakle, ako tragate za ovim tipom staklarije, sada znate gde ima šanse da potragu uspešno okončate.

Jedna od stvari koja mi nekako uvek zapadne za oko kada sam nege u inostranstvu su kompjuteri koji se mogu videti pored kontejnera za smeće. Ljudi kupe novu mašinu, i staru bace. Do nedavno naše tržište je bilo preplavljeno uvezenim polovnim kompjuterima koje su domaći domišljati trgovci negde preko kupovali na kilo i to bukvalno. Štos je u tome što kada neka velika firma unapređuje svoju IT opremu, staru prodaje za izuzetno malo novca. Da tu opremu baci na smetlište trošak transporta bi bio veći.

Danas smo objavili vest u kojoj stoji: “U Australiji je formirano udruženje čiji je cilj da utiče na državne organe i saveznu vladu da predstave program koji će proizvođače računara naterati da recikliraju staru opremu. Udruženje, pod imenom Lets do IT Group, osnovao je konzorcijum zaštitnika prirode i pobornika reciklaže. Namera članova Udruženja je da prošire predloge vlade o recikliranju na IT opremu, uz obavezu vraćanja stare opreme prilikom kupovine nove, što za sada nije prihvaćeno… [dalje]”

Kada sam krenu ka kući, pored hipodroma sam primetio gomilu računara ostavljenih pored kontejnera. To je siguran znak da napredujemo!

U poslu kojim se ja bavim, dnevna količina e-pošte je neverovatna. I to čak i kada se sav spam ukloni što automatskim, što ručnim metodama. Odokativno, trećina pošte zaista traži hitan odgovor, na trećinu bi bilo dobro odgovoriti, a preostala pošta može i da se zanemari.

Glavni problem je klasifikovanje pošte. Ako je pošiljalac nepoznat, a poruka dugačka, najverovatnije je da će biti obeležena sa Follow up zastavicom neke boje, i prebačena u folder “obavezno odgovoriti“. Svakim sledećim danom će se procedura ponavljati, i tako će taj nesrećni folder biti sve više krcat. Kada dođem do vremena da se pozabavim tim porukama, sva je prilika da ga neću imati toliko da zaista procesiram sve poruke. One dugačke, bez definisanih pasusa i jasnog subjecta ću preskočiti i ostaviti ih za kasnije. One će čekati na dnu liste sledeću priliku, a nakon mesec dana će biti jednostavno obrisane.

Sve ovo pišem kao savet onima koji žele da pošalju e-mai na adresu čoveka za koga se predpostavlja da prima dosta pošte – napišite jasan subject, poruku jasno sročite i dobro uobličite tako da ima barem dva pasusa i gledajte da njena dužina ne bude veća od 2/3 normalnog ekrana. Po svaku cenu izbegnite dužinu koja bi zahtevala skrolovanje poruke. Na taj način drastično povećavate šansu da vaša poruka zaista bude pročitana.

Već više od godinu dana media streamer uređaji privlače solidnu pažnju svetske tehnomanske publike. Radi se o relativno jednostavnom konceptu – uređaji koji su u stanju da preko mreže (intraneta) sa bilo kog šerovanog resursa vuku i reprodukuju sadržaje. Dakle, ako na primer imate kućni file server i na njemu tonu DivX filmova i MP3 muzike, ova spravica predstavlja idealno rešenje za kućni sistem za zabavu.

Freecom je ponudio relativno zanimljiv koncept. Kutija koja na sebi poseduje sve priključke za multimedijsko povezivanje – dakle tu su kompozitni i komponentni video izlaz, stereo izlaz, i koaksialni izlaz. Od ulaza tu su USB i naravno RJ-45 za mrežu. Uređaj se jako lepo snalazi u kretanju po lokalnoj mreži – u stanju je da uđe u svaki šerovatni direktorijum na vćem broju računara i da reprodukuje fajlove bez većih problema. Jedio se može desiti da ako puštate materijal sa šerovanog DVD-a ili CD-a dobije time-out ako drajvu treba duže vreme da krene. Model sa kojime sam se igrao imao je ugrađen disk od 80GB koji se lako menja jer se kućište otvara sa četiri zavrtnja a unutra se disk lagano spusti i priključi na IDE i napajanje. Ono što je čudno je da se na disk u uređaju ne može kopirati sadržaj preko mreže već isključivo putem USB veze kada se aparat ponaša kao klasični USB mass storage.

Sa titlovima se snalazi dobro – izbor fontova je ok, moze se raditi time kompezacija i pomeranje po ekranu, ali naša slova ne prikazuje kako treba. Ovo se verovatno može ili će se moći srediti u budućim firmware upgradeovima.

Mašina u radu je tiha. Na prednjoj masci su tri diodice – power, hdd i net. Tu je i veliki kružni žestoko plavo obojeni višesmerni taster – plava boja se na sreću može ugasiti. Daljinska komada poseduje sve komande koje se sreću na dvd/divx aparatima. Tanja je i korektne je izrade.

Da li Freecom Network Media Plajer 3.5 vredi para – rekao bih da da uz par sitnih zamerki. Nedostatak bilo kakavog displeja otežava navigaciju kada hoćete da slušate mpr3 bez paljenja TV-a. Činjenica da se ne može filovati fajlovima preko mreže takođe nervira. Ali sve u svemu mislim da nije loša kupovina, posebno što za sada ovde nećete naći ništa bolje. Model sa ugrađnih 80 GB bi trebalo da za krjanjeg kupca košta oko 240 evra.

Srbi se generalno boje malo stvari, ali na vrhu liste strahova, sasvim sigurno su promaja, pomračenje sunca, sapun (statistika kaže da prosečan stanovnik Srbije troši 6 komada godišnje) i klima uređaj. Dobro. Možda preterujem. Klime se ne boje baš toliko, sve dok se ovi opaki uređaji koriste kako valja! A to znači najviše pet stepeni razlike u odnosu na spoljnu temperaturu!

To znači da kada je napolju 35 stepeni, u mogućnosti ste da sebi priuštite prijatnih 30. Šta bi čovek mogao više da poželi?

Sa druge strane nisam uspeo da shvatim kako se klime koriste zimi po tom uputstvu – da li je i tada pravilo da se maksimalno temperatura poveća za pet celzijusovih? Ako jeste – to bi omogućilo ugodnu temperaturu mžnjenja kada je napolju recimo -5. Na sreću, u Srbiji se retko klimatizeri koriste za grejanje pa ćete se u najhladnijim danima krčkati na 25. Zanimljivo je da se tada klima-mudrijaši ne oglašavaju sa zahtevom da se temperatura koriguje kako slabašni organziam ne bi doživeo šok prelaska sa 25 na -10.

Sve u svemu ja sam za konstantu – 22 je super i kada je napolju -20 i kada je +40. A nisam usamljen

Definitivno temeperatura vazduha nije razlog koji me je sprečio da ulovim konjica prošli put. Danas je bilo još toplije nego pri prvom pokušaju, a rezultat je rekao bih sjajan.

Misterija koja ostaje je šta je ono što ovo biće privlači ka antenama

Zaključak je – da Ivo, u pravu si! Ne verujem da bi ovo (sem poslednje slike) ispalo kako jeste sa ultra-kompaktnim fotoaparatom. SLR (uz adekvatne objektive) jeste majka za ovakve prilike. Ali kao i svaka medalja i ova ima drugu stranu – ne bi bilo ničeg lošeg u tome da uz SLR u džepu ili torbici čuči i jedan mališan ili eventualno pomenuta Nokia sa malom pomoći Carla Zeissa.

definicija: Gromobran (eng. the lightning rod) je kompleksan splet žrtvenih električnih provodnika i komponenti sklopljen s ciljem da usmeri energiju munje u zemlju tako da ne ošteti objekte, opremu ili ljude.

I kako onda da zaposlite gromobrana i to sa punim radnim vremenom? Lako!

Zanimanje gromobran pod tim imenom definisali smo moj dragi prijatelj i ja pre nekoliko godina dok smo radili zajedno. Suština je da se jedna ili više osoba u firmi delegira za ovu veštinu i kada počne da grmi u ili u pravcu firme zna se kuda idu munje.

Čitavog koncepta sam se prisetio pre neki dan kada je naš prvi zvanični gromoboran došao da me poseti. Tom prilikom mi se požalio da je za tri nedelje od kada radi u novoj firmi, njegov broj mobilnog telefona na misteriozan način postao dostupan najrazličitijim ljudima u gradu. I zaista, dok smo sedeli u kafiću i pokušavali da se opustimo njegov mobilni je zvonio milion puta, a sudeći po njegovim odgovorima zvali su ga svi – od automehaničara kod koga je njegova direktorka tog jutra ostavila automobil na popravci do kafekuvarice u firmi kojoj se zaglavila mašina za kafu. I da ne bude neke zabune – čovek je formalno zaposlen na mestu dizajnera.

Dakle, nema nikakve dileme – i u drugim firmama znaju za gromobrane, samo je pitanje da li ih tako zovu!

DA LI STE SPOSOBNI DA BUDETE GROMOBRAN?

Da biste mogli da budete gromobran sa punim radnim vremenom potrebno je da posedujete većinu od navedenih osobina:

• širina leđa takva da ljudi lako mogu da se sakriju iza vas kada munje krenu da pršte
• visoka otpornost slušnog aparata na decibele
• posvećenost zadatku do krajnjih granica
• moralne vrline, pre svega ljubav prema duhovnim vrednostima iznad materijalnih

Ako se osećate sposobnim – javite se. Gromobrani su uvek deficitarna radna snaga

Od kako se redakcija časopisa Mikro preselila na novu lokaciju pokraj kampa Košutnjak, i od kako sam se ja vratio sa godišnjeg odmora, svaki put kada krećem sa posla na parkingu naiđem na relativno čudan prizor. Na vrhu antene na mom automobilu “čuči” vilin konjic. Tu ostaje i tokom otvaranja prtljažnika, a vidim ga krajem oka i dok ulazim u auto.

I to tako traje već nekoliko nedelja. Svaki dan kada krećem na posao, kažem sebi da bi trebalo da ponesem fotoaparat i da snimim ovog veličanstvenog insekta (inače insekte mrzim) i svaki put zaključim da me to mrzi, obzirom da posedujem SLR aparat koji nije malih dimenzija.

Danas, kada sam konačno rešio da krenem u lov na fotku, kako to već Marfi nalaže, nisam uspeo da uradim ništa. Da li zbog više temeperature vazduha, ili zbog toga što sam ja jednostavno poneo Nikona D70 sa tele-macro objektivom, po povratku na parking nije bilo ni traga od moje potencijalne foto-žrtve. Naravno, da sam se kojim čudom rešio da kupim neki ultra kompaktni foto-aparat (tipa Sony T7) koji bi mi stalno bio u torbici moj album bi odavno bio ispunjen tako željenim slikama.

Utehu sam pronašao u Aleksandar klubu, gde je jedan konjic stigao na klupu baš kada sam se ja spremao za polazak.

Lov nastavljam, ali ozbiljno razmišljam i o nekom majušnom aparatu ili telefonu sa solidnom kamerom poput Nokie N93.

Korišćenje IM-ova definitivno olakšava svakodnevni život. Prvo bez problema može da se priča sa više osoba odjednom, može da se razgovara bez toga da vas neko prisluškuje i konačno za mene je takva komunikacija mnogo manje opterećujuća od recimo razgovora telefonom. Mail mi je ipak prespor.

Ono što mi je u poslednje vreme zanimljiv fenomen je činjenica da mi se sa jednom osobom od juče dešava da otkucam zaista veliku količinu teksta, a onda shvatim da taj tekst nema razloga da iz donjeg pređe u gornji prozor. I onda obrišem sve. I tako po nekoliko puta…

Zašto? Ne znam

No ono što mi se učinilo zanimljivim je da IM komunikacija dozvoljava, za razliku od obične komunikacije, da se predomislite. Naravno ako ste brzi na prstima, a svi “mi” uglavnom jesmo, alt-s ide gotovo automatski, ali ovaj primer pokazuje da to ne mora da bude tako. Kada treba prikočiti (mada u ovom slučaju ne znam zašto kočim) to se dešava relativno lako…