Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Web magazin nije papir. Tačka!

12 August 2010

Na obodima jednog stručnog skupa koji se bavio regulacijom i samoregulacijom medija u ovom delu Evrope, povela se diskusija o razvoju Online-Magazina, Web-zinea i sličnih izdanja. Diskutovalo se o razlozima zbog kojih ovakvi mediji ne donose u najvećem broju slučajeva zadovoljavajući profit izdavačima, i zbog kojih su uspešne studije slučaja relativno retke – nije da ih nema, ali ako se ukrsti broj uspešnih Web izdanja (uticaj koji imaju u javnosti, posećenost i sl.) sa brojem “srećnih” vlasnika, dobija se čudna slika.

Korak unazad – nedavno je objavljeno istraživanje po kome se na budžete za Internet oglašavanje u Srbiji troši svega 2,5% marketinških budžeta, a drugo istraživanje, koje doduše nije rađeno na validnom uzorku je pokazalo da više od pola ispitanih rukovodilaca kompanija smatra da je oglašavanje na svetskoj mreži najbitnije za njihovu budućnost, dok svega jedna desetina tih istih ljudi i postupa tako. Konačno, to ukrstimo sa podatkom da je po trećem istraživanju Internet drugi po redu najvažniji medij u Srbiji, i da ga pre koriste mlađi ljudi, sa fakultetskim obrazovanjem, iz gradskih sredina. Još samo dve činjenice, i neću više – u ukupnoj populaciji Internet svakodnevno koristi 36% stanovnika, dok ljudi svrstani u grupu “Digital Natives” (starosti 12-29 godine) svaki dan su na mreži u više od 68% slučajeva. Sve ovo je malo šizofreno – ljudi su na Internetu, firme misle da im je užasno bitno da se na njemu oglašavaju, a opet niko ne troši pare.

Odgovor može da bude u sadržaju, ili da koristimo popularni termin content. Ne mislim da je tako. Naprotiv – na Webu kod nas ćete naći više dobrog sadržaja nego u većini papirnih izdanja, a u određenim oblastima – javno informisanje, IT, zdravlje i sl, najjači brendovi su upravo na Webu. Onda, zabave radi ostaje da se pozabavimo formom.

Kako izgleda prosečan Web magazin kod nas – nažalost isto kao i papirni časopis: ima čvrstu strukturu, rubrike, tekstove koji se listaju od strane do strane. Prednost u odnosu na papir ima zahvaljujući pretraživaču. Autorima i urednicima je lakše jer ne moraju da brinu o ograničenom broju strana koji im je na raspolaganju, svi su obezbedili da čitaoci mogu da komentaršu tekstove, neki od njih i forume na kojima može da se vodi rasprava. Uglavnom pričamo o prenošenju modela sa papira na Web, sa automatizovanim načinom da srditi čitaoc može da zapljune autora, groupie da mu se divi, i mogućnost da “U među nama…” čitaoci dele svoja iskustva.

Danas kada skoro svi Web časopisi u zemlji sprovode neku reformu i redizajn,  čujem razmišljanja (što je ispravno) kako da iskoriste socijalne mreže, mikro blogging, kako odrade bolju SEO, kako da povećaju tzv klikabilnost i kako da e-marketerima daju bolju poziciju za njihove bannere. Neki od njih razmišljaju i kako da postave server koji će generisati lažni saobraćaj da bi se digao rejting, ali to je već neka druga priča. Međutim, nisam čuo da neko razmišlja o onome što je suština – a to je da je Web – Web! Dakle o pametnoj strukturi čiji su se zametci videli i pre Web-a na Gopheru u vreme cistog hyper teksta.

Prvo zašto bi Web časopis uopšte imao rubrike? Tag cloud sa recimo posebno izvojenim ključnim rečima koje se najčešće biraju je više nego dobar (ima i drugih rešenja). Nije ovo rupa na saksiji – taj koncept je predstavljen pre više godina. Ako imamo tekst u kome je recimo prikazan uticaj jabuka na zdravlje čoveka, taj tekst može da bude u rubrikama “zdravlje” i “sve o jabuci”. Ali nema razloga za tim na Webu. Poenta je da papirni magazin mora taj tekst da smesti u neku čvrstu formu, Web ne.

Ili drugi primier – recimo da imamo Web časopis o Automobilima, i recimo da u tom časopisu imamo test 10 aktuelnih gradskih automobila. Struktura tog teksta u papirnom časopisu bi bila da ima neki uvod na temu klase “gradski auto”, njenoj istoriji, zaokretima, bitnim karaktersitikama autića u vreme života u megapolisima, i nakon toga bi se pojavila neka tabela sa uporednim prikazom mašina koje su testirane, nakon čega bi usledio pojedinačni prikaz 10 vozila. Potpuno školski pristup. Kada se za godinu dana radi sledeći prikaz te klase, uvodni tekst će se copy&paste sa nekom aktuelizacijom, a ostalo Jovo nanovo. Kako bi to izgledalo na Webu kod nas? Nažalost isto kao i na papiru. Kako bi trebalo da izgleda na Webu? Pa recimo tako što će postojati teksto o klasi “gradski automobil” koji će imati permalink na tom Webu koji se nikada neće menjati. Kada se priča aktuelizuje, postojeći tekst će se menjati. Odatle će se ići na stranicu: „Pregled aktuelne ponude gradskih automobila“ koja će takoće biti permalink. Na njoj je recimo tabela sa aktuelnim podacima o modelima koji su u priči. Modeli iz tabele su takođe permalinkovi ka prikazima konkretnih automobila. Kada se pojavi novi model uz postojeće, biće dodat. Kada modeli postanu end-of-life i izađe nova generacija, u tabeli se menjaju modeli ali će uvek postojati “aktuelna ponuda”. Permalinkovi zasterelih modela ostaju, samo oni više u aktuelnoj ponudi, nego su u moru svih ikada prikazanih automobila. Ili na milion različitih tabela – automobili koje smo voleli, mali automobili kroz istoriju, mali automobili i sl. Nebo je granica. Web urednik, i/ili pametni CMS će imati posla da vodi računa o linkovima, ali dobija se struktura koja čitaoca mami da se kreće po stranicama, da se lako snalazi, da prilikom pretrage dobije tačno šta mu treba.

Da li je ovo sve što treba da se uradi da bi Web časopis bio Web. Nije. Ali to je priča za neki drugi put.

Kraj vremena nevinosti

27 April 2010

Uspeh i napredak naše civilizacije, paradoksalno, često se meri napredovanjem vojne tehnologije i njenom upotrebom u ratovima. Pogled na dominantne medije koji su pratili ratove izgleda ovako: Pisana reč obeležila je Prvi svetski rat, radio je bio značajno sredstvo informisanja u Drugom ratu, dok je televizija stigla nešto kasnije i razvijala se gotovo do nivoa „reality“ programa u poslednjim sukobima. Kraj XX veka obeležio je Internet, a NATO intervencija 1999. u Srbiji obeležena je kao operacija u kojoj je informisanje javnosti Weba bilo najznačajnije. Ruku na srce, Internet je u vreme režima Slobodana Miloševića bio medij koji je mnogima bio jedini kanal za slobodnu reč.

Sloboda koju Internet nudi ogleda se pre svega u gotovo neograničenom auditorijumu s jedne strane, i bezmalo nikakav trošak održavanja Web lokacije – štampani mediji su skupi zbog troška papira i štampe, radio i televizija zbog skupe opreme i nadoknade za frekvencije, a za Internet medij troškovi se svode na izradu sajta i održavanje. Još jedna pogodnost Interneta kao novog medija ogleda se u mogućnosti da se informacija plasira trenutno, i da ostaje dostupna koliko god da je potrebno (što na primer nije slučaj na radiju ili TV-u obzirom da se emitovani sadržaj ne može primiti nakon emitovanja kada god konzument poželi). Ne treba smetnuti s uma mogućnost interaktivnosti čitaoca i autora na Internetu kao ni multimedijalnost – jedini medij na kome možete čitati, slušati i gledati u isto vreme je zapravo Web.

Iz svih navedenih razloga na svetskoj mreži, gotovo kao pečurke nakon kiše, niknuli su najrazličitiji informativni sajtovi koji se bez ikakve greške mogu nazvati medijima. Blogovanje, ili auto-novinarstvo, forumi i poslednjih godina socijalne mreže među kojima prednjači Facebook postali su izvori informacija, često ispravnih i pravih, ali i kao sve, i ovaj vid komunikacije ubrzo je dobio i svoju „mračnu“ stranu. Za reč „izgovorenu“ na Internetu retko ko može da odgovara, prevashodno zbog često teškog utvrđivanja vlasništva nad sajtom. Kada se radi o socijalnim mrežama, korisnicima nije teško da se predstave lažnim identitetom, pa samim tim osećaju slobodu da izraze i stavove koje ne bi izrekli javno, ili makar ne u tako ekstremnom obliku.

Negativnih primera ima na pretek. Najsvežiji je verovatno grupa podrške na Facebooku osobi koja je napala Velimira Ilića u kojoj su izneti najoštriji stavovi i željenje što napadač nije naneo fatalne povrede Iliću. Policija je izjavila da pažljivo posmatra aktivnosti članova grupe, i priča se tu zaustavila. Brankici Stanković su pretili na sve moguće načine – preko Facebooka, Web lokacija ekstremističkih organizacija i foruma, i izgleda da se u ovom slučaju nazire sudski epilog. Na socijalnim mrežama mogu se pronaći i sadržaji u kojima se vređaju razne javne ličnosti, čak i oni koji više nisu živi. Forumi i komentari na sajtovima javnih glasila su, po oceni govornika sa nedavno održane tribine čija je tema bila: Kuda je otišlo novinarstvo u regionu nakon gašenja Feral Tribunea, navedeni kao izvor najgoreg „verbalnog smeća“ upravo zbog anonimnosti onih koji kritikuju ili se nadovezuju na tekstove autora čiji je identitet jasno poznat.

Da li je rešenje onda kontrola sadržaja na Internetu, koji je definitivno ostao jedini bastion slobode obzirom na sve veću auto-cenzuru medija iz najrazličitijih interesa (političkih, ekonomskih…)? Svakako da ne u potpunosti. Nordijske zemlje pokrenule su inicijativu da se zakoni koji se primenjuju na medije počnu primenjivati na sve one sajtove koji na bilo koji način igraju ulogu medija – od privatnih blogova koji informišu do neformalnih portala. Na nedavno održanoj 15. godišnjoj skupštini SEENPM-a (The South East European Network for Professionalization of Media) predstavnik Medija centra (ja – prim autora 🙂 ) je predložio da bi ova mreža mogla da osnuje telo koje bi nadgledalo one sajtove koji žele da se bave informisanjem i izveštavalo o onima koji prekrše kodeks. Sajtovi bi mogli da dobiju „bedž“ da su sertifikovani i to obeležje bi nosili dok god se ponašaju u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, a u slučaju gubitka, telo SEENPM-a bi, ako je to potrebno ukazalo javnosti na eventualne sumnje u postojanje elemenata krivičnog dela.

Internet je definitivno u početku bio zamišljen kao klub džentlmena, i shodno tome nisu od početka pravljeni mehanizmi represije. Problem je što su u taj klub danas upali „bezobzirni“, i vreme je za skidanje rukavica kako bi se dobra ideja sa početka održala.

objavljeno na sajtu Medija centra Beograd 26. marta 2010. u okviru Newslettera