Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Laž

28 July 2009

Kada jednom u životu počneš da lažeš više nikada ne možeš da se zaustaviš. Ima onih koji će ubeđivati da to nije tako, ali ako ste ikada lagali, naravno ozbiljno i uverljivo, i sami znate da tu kraja nema. Krug se širi, i širi dok vas celog ne proguta… Evo primera:

Recimo da jedno veče u klubu sretnete opasnu cicu koja vam se dopada na prvi pogled. Ona progovara i idalje vam se sviđa. Vaša trenutna veza je jako loša i bliži joj se kraj. Odlučujete da pokušate da napravite korak ka toj novoj osobi, i rešavate se za pristup tipa “Imao sam očajnu vezu koja se završila pre par nedelja…”. Sve je OK za sada. Devojka iz kluba, posle te večeri prestaje da bude samo “strašno parče koje ste sreli” već postaje vaša saputnica. Za nju ste imali vezu koja se završila “par nedelja pre nego što ste je sreli” i na osnovu te laži ste izgradili odnos sa njom, a na jednu laž, leći će i druga i tako redom…

Možda se primer čini ludim, ali…

* *

Posle večeri u klubu, u kome sam inače bio proglašen za počasni inventar, a vlasnik mi je čak obećao i specijalnu zlatnu inventarsku pločicu kakva se kače na nameštaj, put kojim sam se kotrljao je postao prilično OK. Tamara je zaista jedna od onih devojaka sa kojih ne možete lako da skinete pogled, a kada počne da priča, jako teško se možete pomeriti od nje. Ne mogu da kažem da sam se klasično zaljubio u nju, ali, u svakom slučaju ona je bila nešto posebno. Ma da ne tupim – otkinuo sam. I to totalno!

Bili smo kod nje, svirala je sjajna muzika. U sobi pored nas dvoje bio je i njen dalji poznanik. Umor me je polako savlađivao i ja sam, iako mi to nije običaj – barem ne pred publikom, stavio glavu u njeno krilo. Spustila je ruku na moje grudi i kažiprstom zakačila lančić koji mi je bio sakriven ispod košuje. Izvukala ga je i, ovlaš počela da se igra sa njime. Posle par trenutaka došla je do privezaka: krstića, faraonskog znaka besmrtnosti i detelina sa četiri lista. Pažljivo se zadubila u njih i sasvim ozbiljno rekla:

“Nedostajuti sidro koje znači vernost i srce u kome sam ja.”.

“Imam ja već jedno srce u kome si ti Tašo, a vernost je tako relativna…”, naravno to nisam izgovorio, tačnije izgovorio sam samo prvi deo toga. Sumnjao sam da vernost postoji uopšte, a bojao sam se da i ako postoji, ja nisam preterano spreman na nju. Barem ne sada.

Nastala je pauza. Pauza za njenog nesrećnog poznanika koji se našao u vakuumu. Pored njega su postojale dve osobe koje ga nisu primećivale. Ne namerno. To je samo bio onaj trenutak kada za bilo koga nema mesta osim za dvoje. Ustao je iz fotelje i nevešto rekao da je potpuno zaboravio da mora da ide na neki ručak. Ručak u devet sati uveče? Ma OK, prijatelju idi gde god ti se ide. Ne ljutimo se mi na tebe.

Dugo se nismo pomerali. Tišina je potpuno ispunila prostoriju. Odjednom me je upitala: “Odakle ti ovaj lančić?”.

Do pre osam, devet godina to pitanje mi je bilo omiljeno. Zahvaljujući odgovoru na njega uspevao sam da budem “misteriozan” pred onima koji su mi ga postavljali. U stvari, lančić sam dobio od majke za neku novu godinu zajedno sa krstićem, a faraonski privezak za božić od njene majke – dakle moje bake. A detelinu, detelinu sam dobio, kada mi je bilo pet godina, od Milice. Unuke najboljih prijatelja moje bake i deke. Devojčica nije živela u mom gradu, već u jednom velikom, lepom primorskom mestu koje se sada nalazi u inonstranstvu. Ja sam u nju onako, klinački bio ludo zaljubljen. Cela moja osnovna škola, još od prvog razreda znala je da mi je to “devojka”. I kako smo odrastali, tako je osećaj prve ljubavi polako, kako to već ide, nestajo, ali priča je ostajala. I tako je Milica postala velika misterija za mnoge moje drugare, simpatije, pa čak i devojke. U to vreme sam voleo da glumim ludilo. Verovao sam da takvo ponašanje donosi izvestan vid popularnosti koju sam tada želeo.  Treba biti oprezan sa željama. Neke od njih se mogu ostvariti…

Šta da ti kažem ljubavi, odakle mi? “Dobio sam ga za jednu novu godinu u kompletu sa privescima. Od tada ga ne skidam. Jednostavno deo je mene.”

Uskoro sam zaspao u njenom krilu. I ona je. Ujutro nismo mogli da hodamo koliko smo bili ukočeni, ali, sve jedno, osećaj je bio lep.

Sve u svemu, cela ta veza bila je jako simpatična i puna. Naravno dok je trajala. A prekinula se na izuzetno glup način – kada je i posao postao jedan deo nje. U stvari Tamara je poželela da radi tamo gde sam radio i ja, i uskoro je shvatila da taj posao i nije tako svetao. Ispunjen je lažima. Onda je razmišljala i razmišljala i jednog dana stvorila zaključak koji je glasio:

“Znaš, slušam te kako lažeš. Ne, nemam ja ništa protiv toga – u krajnjoj liniji za to si i plaćen… Ali ti to jako dobro radiš, i bojim se da više ne znam kada govoriš istinu, a kada lažeš. I zato, možda je bolje da se više ne viđamo.”

I nismo se videli do sada. Doduše ni sada se nismo videli – video sam je samo ja, i to u retrovizoru. U trenutku sam se pogubio pa nisam bio siguran da li auta, ili života?

Sreda

22 July 2009

Noć je bila užasna. Sve do 3 nisam uspeo da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu, znojio, i imao neprijatan osećaj u stomaku. Konačno me je uhvatio san, (ukoliko se to uopšte i može nazvati snom) kada me je u 4.17 probudilo užasno zujanje oko glave. Komarac. E jebi ga… Upalo sam svelo, našao skota i zalepio ga za zid jednim suptilnim i dobro odmetenim potezom. Ostala je crvena fleka koju sam još neko vreme posmatrao sa osećajem tuge. Odgegao sam se do tuša i izručio gomilu ledene vode na svoje telo. Sada je bilo malo bolje ali umor me je toliko pritiskao da više jednostavno nisam mogao da zaspim. Znao sam da će to biti jedan od “onih dana”. Na kalendaru je stajao uokviren broj iznda koga je pisalo “sreda”.

Pre nešto više od šest meseci srede sam zamrzeo i to potpuno. Nisam ih podnosio, a do skora mi se dešavalo da sam tokom njih, poput osuđenika, odbrojavao svaki sat do kraja dana, a u ponoć sam priređivao malo slavlje – džin-tonik. Ni četvrtak nije Bog-zna-kakav dan, ali u odnosu na sredu sve je bolje!

Nisam se prevario. Oko 9 je zazvonio telefon i javila mi se Marija. Zvučala je pomalo nervozno, što je za nju bilo, prilično retko. Dešavalo joj se to samo onda kada se bojala svog sagovornika, ili onda kada je morala da ga zamoli nešto. Kada je razgovarala samnom mogao je samo da bude drugi slučaj. Potegla je žvaku negde od Bitke na Marici pa ju je vukle preko dana D sve do današnjih dana sa neminovnim pitanjima: “Kako si?”, “Šta ima novo?” i pri tome ih je uz malo promenjen red reči ponavljala par puta, iako mi je bilo sasvim jasno da je odgovor uopšte ne zanima. Posle dobrih tridesetak minuta praznog razgovora došli smo do “prave” teme:

“Vidiš, Veljku se pokvario auto, a sem toga on je na službenom putu. Hm… Ne znam da li znaš da smo nas dvoje već skoro osam meseci zajedno…”

E tu se već zapetljala. Baš tih proteklih osam meseci nije se javljala, nadajući se da neću saznati za tu šemu, ili ako već saznam da ću saznati od nekog drugog. Naravno, već prvog dana meni je sve bilo jasno i, moram priznati, svo to vreme sam se klackao od toga da mi je bilo krivo, do potpune ravnodušnosti…

Veljko, generalno, nije bio loš čovek. Znao sam ga prilično dugo. Svojevremeno, pre nekih par godina sarađivali smo zajedno na jednom projektu gde se pokazao ne samo kao sjajan stručnjak iz svoje oblasti, već i kao izvaredan poznaovaoc akustične gitare i priličnog broja songova svih žanrova, koji sjajno padaju u prvim satima nekog dana. U tih mesec dana, koliko smo boravili zajedno na terenu, on je bio jedina osoba koja ni u jednom trenutku nije pravila niakakve probleme. Naprotiv. Trudio se da ukloni i najmanju nesuglasicu koja se javljala na tom putovanju. Problem kod projekata koji se rade daleko od civilzacije, a koje rade ljudi iz civilizacije, je u tome što svakome nedostaje po nešto, i posle par dana čovek prestane da bude svestan tih nedostataka, i kod polovine (barem kako meni govori iskustvo) javi se opšta džangirzavost. E baš tu je Veljko ispao sjajan pufer. Posle puta, nisam ga viđao mnogo, ali kada bismo se sreli, uvek smo nalazili dovoljno vremena da se odgegamo do nekog kafića i popijemo dupli kratki espresso u maloj šolji i tonik sa puno leda. Tim prilikama, vodili smo konvencionalne razgovore na totalno nekonvencionalan način koji su mogli da traju i po par sati. Zato sam ga i gotivio…

Kada mi je jednog jutra doleteo vrabac na prozor i otcvrkutao pesmicu o nekom Veljku i nekoj Mariji, koje sam sasvim slučajno poznavao, počeo sam da se smejem od srca. Priča mi je, poznajući ih oboje, zvučala manje verovatno od one da ću kroz pet minuta naslediti deset milijardi dolara. Zvučalo mi je jednako kao da su se vučjak i lastavica spojili i izrodili gomilu male slatke dece.

Par dana kasnije, shvatio sam da je sve moguće (sem da ja nasledim deset milki dolara), i izuzev lošeg osećaja vezanog za moju pogrešnu procenu, ništa više mi nije smetalo. I tako je već veza, ili čudan odnos, ni sam nisam siguran šta je bolje reći, između Marije i mene postjao sve slabiji i, u krajnjoj liniji i bio je red da se vrati tamo odakle je i potekao – poznanstvo. Realno, najbolje rešenje je bilo da se taj odnos vratio i na korak pre poznanstva, pre susreta, ali OK – ja sam pička i nisam sposoban da tako nešto sprovedem u delo.

“Da, znam za tebe i Veljka. Reci slobodno šta mogu da učinim za tebe?”

Hladan ton ove rečenice učinio je da se još više oseća zbunjenom. Ako je postojalo išta na svetu šta Maki nije volela to je bila nesigurnost i svi njeni modaliteti. Bila je to devojka, ili žena (uvek sam bio u dilemi u koju kategoriju da je svrstam) koja je na svoje dve predivno građene noge tačno znala kojim putem krenuti i kako njime ići da bi se na što bolji način došlo do cilja. Zbunjenost joj je bila strana ali joj se ipak, premda veoma retko, dešavala.

“E sada, Veljkov auto je pokvaren. O Bože, pa to sam ti već rekla. Hm…”

“Lepa, ne znamo se mi od juče – gukni slobodno šta mogu da uradim za tebe.”

“Ti si tako ljubazan. Pa ne znam da li bi ti bilo teško da me odvezeš do Zlatibora, do moje kuće tamo. U stvari ja te ne bih molila za tako nešto, ali stvar je prilično važna. Imam gomilu stvari nezgodnih za transport, a i ja i one moramo biti tamo do podneva. Jednostavno moramo.”

Pričala bi ona i dalje tu tužnu pričicu i verovatno ni sama ne bi znala koliko se vrti u krug da je nisam isekao sa veoma hladnim glasom:

“Nema problema. Reci mi samo tačno vreme kada želiš da budeš tamo, ili još bolje, pošto znaš koliko nam treba do tamo, reci kada želiš da dođem po tebe.”

Put do te kućice na Zlatnom Boru mi je bio jako poznat i dešavalo se, da smo ga ranije, nas dvoje, i po nekoliko puta u toku nedelje prelazili. Njen vikend zamak bio je kao kućica u ceveću, a umesto trave oko nje nalazili su se borovi. U kilometarskom krugu nije bilo ničega, a sam enterijer je bio izuzetno ukusno i skladno namešten. Dve sobice, kupatilo i kuhinjica, skromnom ali skladnom toplinom su nas radno uvek primale.

“Ako ti nije problem, čekaću te oko devet ispred moje zgrade.”

“OK. Vidimo se oko devet.”

Razgovor se nastavio kurtuazno, još par minuta nakon čega smo se pozdravili. Pokušavao sam da skontam šta je tako važno i nezgodno za transport, a pri tome mora stići do podneva na Zlatibor. Lomio sam mozak tim “teškim” problemom skoro čitav dan, naravno ne konstantno, i konačno nisam došao do odgovora. Sreda, kao sreda nije mogla doneti ništa lepo i naslućivao sam da ću biti neprijatno iznenađen sutra u 12 ili 9 zavisi kako se podele karte, ali to sam pripisivao paranoji. Ostatak dana jurcao sam opterećen gomilom posla, ili da se ne lažemo, izmislio sam taj naramak stvari kako bih lakše podneo moj omiljeni dan. Palo je veče i, na sreću oko 9 sam zaspao i slatko sanjao sve do 7 sledećeg dana kada sam se sam probudio pristojno odmoran.

Kafa, tuš i kuliranje obeležili su narednih sati i nešto, zašta, ne želim da se hvalim, ali treba biti umetnik. Onda sam se obukao, seo u auto i otišao po Mariju. Po običaju kasnila je par minuta i izgledala je prilično smešno sa gomilom torbetina što u rukama, što obešenim na ramena i jednom preko vrata. Izleteo sam iz auta da joj pomognem, i iznenadio sam se lakoćom tih paketa. Glomaznost im je bila tolika da su samo dve torbe stale u gepek, a tri smo, na jedvite jade poređali na zadnje sedište. Pustio sam muziku i laganim tempom krenuo ka cilju. Razgovor je ubrzo zamro, a muzika je postala glasnija, i slobodno se može reći da smo celim putem ćutali. Odgovarala mi je tišina jer sam moga da se prepustim mislima, i izbegnem otrovnost koja bi mogla da iscuri iz mene tokom priče sa njom.

Stigli smo na vreme. Čim mi je kuća ušla u vidokrug bilo mi je jasno da je neko u njoj. Razdragano me je zamolila da zasviram, što sam i uradio. Nakon par trenutaka otvorila su se vrata kroz koja je provirio Veljko.

“Znaš danas mu je rođendan, a on se rodio tačno u podne. Baš sam srećan što SAM uspela da stignem na vreme!”

Izletela je iz kola, i uletela mu pravo u zagrljaj, tako da su oboje skliznuli u kuću. Udahnuo sam duboko, izdahnuo, i to ponovio par puta, parkirao auto, i polako izneo torbetine što iz kabine što iz gepeka, i još sporije uneo ih u kuću.

“Nisi trebao da se mučiš! Izneli bi ih mi”, rekla mi je pritrčavajući da mi pomogne. Ošamario sam je.  Pogledom. Spustio sam torbe, prišao Veljku i čestitao mu što sam srdačnije mogao:

“Srećan rođendan prijatelju. Blago tebi što ga dočekuješ ovde, a ne recimo na nekom službenom putu!”.

Zagrlili smo se srdačno, i pri tom zahvatu sam krajem levog oka snimio uplašenu Mariju kako stavlja prst na usta. Rešio sam da odćutim jer sam znao da bi Veljku preselo kada bi čuo za podvalu, a pri tome čovek mi je delovao iskreno srećan što me vidi. U krajnjoj liniji nije bio on kriv, a krivca bez povređivanja njega nisam mogao da oglobim. Ručali smo zajedno, mada je meni želudac bio u grlu od besa, i uskoro sam iscenirao haos koji me čeka te večeri, pozdravio se i zapalio kući. Kako sam krenuo da vozim zaurlao sam: “AAAAAAAAAAAAA. Kurvo, droljo, kučko! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA”. Nije mi bilo lakše od toga.

Posle sat i nešto sedeo sam u istoj onoj pozi u kojoj sam proveo jutru i pokušavao da se vratim u raspoloženje koje sam imao tada. Nisam znao da li sam više iznerviran pričom o službenom putu ili važnom teretu, koji je ustvari bio sastavljen od tri torte i gomile sitnih kulinarskih perverzija koje je ona zaista znala da pravi. Smirio sam se srećan što je, barem neko toga dana bio obradovan, i što sam još jednom sebi dokazao, da neke žene tačno znaju kako da hodaju da bi stigle na pravo mesto. Pitao sam se samo da li je jučerašnja nesigurnost samo bila dobra odrađena dramska uloga.

Uskoro mi ni to nije bilo bitno, jer mi je u ruci stajala šolja sa kafom, a u pozadini su se začuli prvi taktovi pesme “Retko te viđam sa devojkama…” u izvođenju jedinih Idola u koje sam verovao, što je bilo sasvim dovoljno, da utonem u prividnu smirenost pevušeći lead vokal.

Put

22 July 2009

Uzeo sam jednu od onih valjkastih torbi, u kojima se stvari, po pravilu, ludački izgužvaju. Otvorio sam je i pažljivo pogledao u nju. Bila je prazna. I mala. Nasmejao sam se – nikada do tada mi nije padalo napamet da se za put spremim u tako skučenom prostoru… Prišao sam ormanu. Pronašao sam tri obične pamučne majce, dva para pamučnih bermuda, jedan peškir, doduše poveći, četkicu za zube, dezodorans, sapun i šampon. Spakovao sam se i zadovoljno nasmešio. Torbica je zaista bila mala. Prebacio sam je preko levog ramena, preko koga sam odmah zakačio i moju torbicu sa cvikama za sunce, dokumentima i novcem. Osećao sam se prilično blesavo ali zadovoljno. Osvrnuo sam se po sobi. Na stolu je stajao kalendar. Pomerio sam pokazivač dana pet polja unapred. Sada je pokazivao nedelju. Tada ću se vratiti…

Strčao sam niz stepenice, prišao mom autu, na zadnje sedište bacio obe torbe, pri čemu sam ranije iz one sa dokumentima izvadio “banke” i stvaio ih na glavu. Ušao sam i upalio motor… Kretao sam na put, zbog koga sam bio srećan, iako mi je delovao beznačajnim. Fora je bila u tome što sam ga osećao kao uvertira nečemu što tek dolazi. Nečemu velikom…

Predamnom je bila vožnja od oko dva sata i želeo sam na odredište da stignem pre nego što zvezda upeče…

Put je bio lagan, kao i moje šofiranje. Misli su mi pasle, tu odmah uz drum, sa lokalnim kravama i ovcama. Ubrzo, povaćanje gustine biciklista i automobila, ukazalo mi je da sam stigao na odredište. Našao sam hlad ispred kuće u kojoj je živeo moj domaćin u narednih pet dana, i parkirao alfu. Prišao sam kapiji i pozvonio. Otvorio je vrata. Izljubili smo se onako, prostodušno, prijateljski. Uz par prigodnih reči odšetali smo nazad do kola, pokupili moj prtljag, i zatim uleteli u njegovo dvorište, pa pravo do kućice, koja je bila središte poseda. Unutrašnjost je bila jednostavna i čista. Mirisala je na izuzetan ženski parfem i odisala prisustvom uredne i odmerene ženske osobe. Uvalio sam se u fotelju, dok je Milan i dalje stajao kod vrata prateći me pogledom. Nasmešio se onako, pravo iz dubine duše i rekao: “Pa jebem mu sunce! Zar jer moralo ovoliko da prođe da bih te ponovo video. E stvarno si skot. Mislim ne skot, ali… Ma znaš našta mislim…”

Poslepodne, pa sve do pola noći, proveli smo u pričanju o prošlosti, o budučnosti i ko zna o kojim još stvarima. To su one priče koje vas, dok ih izgovarate, čine delimiučno srećnim, delimično tužnim, a kada prestanete sa pripovedanjem osećate se prilično izmorenim i praznim…

Kada je otkucala ponoć Miki je predložio da odemo do centra varoši. Tamo sam se upoznao sa još dvojcom njegovih prijatelja i tako, pojačani za dva totalno pozitivna ludaka, krenuli smo da “haramo” centrom. Ubrzo smo se uvalili u lokalnu pivnicu i počelo je ono prijatno polu-zezanje.

Posmatrao sam mog prijatelja. Poznaovao sam ga iz našeg gimnazijskog vremena, kao mirnog, stidljivog i pomalo uplašenog dečačića koga su svi ismevali. On tada i sada definitivno nije bio isti. Imao je svoj drugi, na prvi pogled savršeni, identitet, po mojoj proceni sjajnu devojku, ili možda čak i ženu, i definitivno dobre ljude oko sebe. Nadao sam se da ću je uskoro upoznati… Na osnovu parfema iz kuće i higijene cele prostorije pokušao sam da je zamislim…

Zora je stigla, i uskoro smo završili u krevetima. Negde oko podneva probudili smo se i otišli do lokalnog jezera na plivanje. Kompltna tišina i opuštanje krasili su taj dan. U suton sam ga upitao kada ću imati priliku da upoznam njegovu bolju polovinu, na šta mi je rekao da će se to desiti uskoro. Dan za danom su se nizali, i kao kvatro-kampanela smo provodili noći, kao duet dane, i konačno je stigla nedelja. Oprostili smo se i otpratio me je do kola. Upalio sam motor. Sagnuo se i naslonio na vrata čiji je prozor bio otvoren. Imao je suze u očima.

“Želeo si da je upoznaš? Zanm. I ja bih voleo da to možeš. Nažalost nje više nema u mom životu, a u znak sećanja prskam njen omiljeni parfem svako jutro po kući.”

Pomislio sam da je i Milan jedan od onih koji pati od sindroma “bivše” i taman kada sam bio spreman da izustim reči utehe, dodao je:

“Nje, ne samo da više nema u mom životu, već je nema ni u jednom. Umrla je prošle godine.”

Dum… Osećao sam se tako tresnutim da iako sam želeo da izađem iz kola, nisam imao snage.

“Kreni sada, nema ničega što bi mogao da kažeš a da ima svrhe. Javi mi se kada budeš stigao.”

Još par trenutaka sam blejao u prazno, a onda izgovorio: “Vidimo se uskoro ponovo prijatelju”, i krenuo. Za manje od sat vremena bio sam u svom domu. Glava mi je bila prazna i razmišljao sam kako da potisnem mrak iz nje. Bilo bi najjednostavnije spustiti je nekome u krilo i zaplakati. I upravo sam to i uradio.

(napisano prilično davno)

Onesvešćivanje

08 July 2009

Udarci sa donje strane nisu prestajali. Krevet se pri tome ljuljao. Nije bilo drugog objašnjenja do toga da se zgrada rušila. Želeo sam da se probudim i pobegnem, ali nisam imao snage da prekinem da sanjam. Čuo sam i nemušti razgovor nekoliko ljudi oko mene. Jedna osoba je bila stariji čovek. Počeo sam da razaznajem reči.

“…jedan. Valjda će uspeti da se probudi.”
“Ne shavatam kako mogu ovako da nas potrpaju, ko stoku”, izgovorio je ženski glas tipične prepotentne beogradske babe.
“Gospođo, umirite se. Sigurno je neverovatan broj ljudi u istoj situaciji kakva je naša”, ponovo sam prepoznao glas od malopre.
“Da li se probudio ovaj poslednji?” iz daljine je kao viknula žena koja se jedva čula.

Osetio sam ponovo ljuljanje i podrhtavanje. Shvatio sam da moram da vidim ko su neznanci oko mene. Provirio sam kroz očne kapke. Mutno je. Ispred mene je nešto nalik zidu. Ležao sam na jako neudobnom i uskom, teško je reći krevetu. Da sam pao sa kreveta, ne bi bilo toliko usko. Mada, ako sam se skotrljao na stranu na kojoj je krevet bio blizu zida, možda sam se nekako zaglavio tu. Ipak, nešto je govorilo da se nisam obreo u takvoj situaciji. Otvorio sam oči još malo. Pogledao sam nagore, gde sam očekivao da ću videti plafon. Da bi to uspeo, iskrenuo sam vrat bez pomeranja tela, i to je prilično bolelo. Plafon je bio jako blizu. Zapravo ne toliko blizu, ali svakako ne daleko koliko bi se dalo očekivati. OK. Definitnvo moram da se okrenem na leđa da bi shvatio šta se tačno dešava i gde sam. Prevrnuo sam se i shvatio da sam na nekom čvrstom ležaju preko puta koga je još jedan i da na njemu sede stariji gospodin, gospođa srednjih godina sa uništenom trajnom frizurom i prenaglašenom šminkom, i ribica u iscepanim farmerkama, kratke kose, u nekoj majčici koja je držala ruke na čelu. Ležaj na kome su sedeli njih troje je bio neočekivano blizu.

“Otvorio je oči! Otvorio je oči!”, zaurlala je gospođa.
“Odlično, svi ste dakle dobro”, dobacio je ženski glas iz daljine.
“Jeste li dobro mladiću”, nagao se nad mene stariji gospodin.

Ponovo se slika na kratko zamutila. Postao sam svestan tupog bola u glavi. I dalje se ljuljalo, i ceo osećaj jako skučenog prostora, glavobolje, vazduha koji nije bio najsvežiji bio je neprijatan. Da, bilo mi je muka.

“Gde sam”, izgovorio sam, a da nisam ni znao da će se to desiti.
“U kolima hitne pomoći. Pokupili smo vas na Slaviji. Ležali ste na ulici”, rekao je stariji gospodin. “Znate, svi smo mi kolabirali danas negde u gradu, a ova hitna pomoć skuplja sve koji su joj na trasi. Ja sam eto pao na Kalimegdanu, gospođa na Terazijama, devojka kod Beograđanke, a Vi na Slaviji. I eto, sada stižemo u urgentni centar.”

“Nećemo se previše zadržavati Mladene, nemamo previše prateće dokumentacije za ove ljude”, ponovo se oglasio ženski glas iz daljine. To je bila Teodora Spajić, lekar urgentne medicine u drugoj smeni hitne pomoći. Sedela je na suvozačkom mestu kombija. Pored nje bio je Mladen Mitrović, tehničar koga je to jutro ostavila devojka. Mirko Gavrić je vozio godinama za službu 94, i nadao se skoroj penziji. Teodora je s vremena na vreme bacala pogled kroz otvor na pregradnom zidu između dela za vozača i njegove saputnike i “putničkog dela” kombija i bila je veoma nervozna što kriši sve protokole i dozvoljava da se pacijenti voze bez nje, ali jednostavno za nju nije bilo mesta pozadi. Nije bila srećna što je sa Mirkom i Mladenom. Osećala je da je obojca energetski uništavaju, ali to nije znala kako, i nije bila sigurna da energetsko uništavanje uopšte postoji. Želela je da joj prođe smena bez i jednog smrtnog slučaja, i to je bilo jedino što ju je zaista okupiralo tog dana. Noć pre toga sanjala je mnogo ružno i bojala se svega. Smrti posebno.

Hteo sam da kažem hvala, ali u tom trenutku su se otvorila zadnja vrata kombija i pozvali su nas da izađemo. Iznenađujuće sam lako ustao i samo se malo zateturao kada sam izlazio iz kombija. Ušli smo u prijemno odeljenje urgentnog centra gde su nas histerične sestre smestile u stolice.

Gospodin i gospođa iz moje grupe žustro su raspravljali. Zapravo gospođa je blazirano gestikulirala dok joj je gospodin nešto objašnjavao. Ribica je nezainteresovano sedela i gledala u pod. Nije delovalo da joj je loše. Ostali ljudi u toj prostoriji su delovali manje-više slično nama. Zbunjeno i/ili rezignirano. Posmatranje prisutnih omela mi je misao da ne znam gde mi je novčanik i mobilni telefon. Opipao sam prednji džep na košulji gde je trebao da bude mobilni, a zatim i džep od farmerki gde bi trebao da je novčanik i oba su bila prazna. Prišao sam pultu gde je stajala matora sestra i najljubaznijim glasom koji sam mogao da isfoliram upitao:

“Izvinite draga gospođo, da li su moji novčanik i mobilni telefon kod Vas?”.

Pogledala me je preko naočara predrkano, i očito je želela da me odjebe najkraćim mogućim postupkom, ali joj boja mog glasa i kez od uveta do uveta nisu dozvolili da tako odreaguje.

“Jesu. Tako nalažu propisi!”
“Da li Vam ne bi bilo teško, da mi ih molim Vas date samo da nešto proverim. Zaista ću Vam biti mnogo zahvalan.”
“Nije po porpisu! Ali, evo ti. Ali da vratiš!”
“Naravno gospođo, puno Vam hvala na Vašoj ljubaznosti!”

Davno sam shvatio da nadrkane ljude relativno lako možeš razoružati komunikacijom u kojoj oni shvataju da su bitni, da ih ti poštuješ. Da su glavni. Kada im tako pristupiš jednostavno gube želju da budu onakvi kakvi jesu. Svako voli da u očima drugog vidi svoju lepotu, svoju dobrotu, svoju “glavnost”. I kada prilaziš nepoznatoj životinji, važno je da joj pokažeš da joj nisi pretnja, da nisi prevelik za nju, da izgube osećaj ugoženosti. Naravno, ovo pada u vodu kada su u čoporu. Kako životinje, tako i ljudi…

Pružila mi je levom rukom novčanik i mobilni sa njim. Uzeo sam i otišao do stolice koja mi je ranije bila određena. Onda sam se upitao za koji kurac sedim tu, ustao i krenuo ka vratima. Sestra je povikala:

“Ej, gde ćeš bre! Nismo ti još uzeli podatke. Nije te lekar pregledao. Ne možeš da ideš!”
“Vidite da mogu”, bile su zadnje reče koje je od mene tada čula Jorgovanka Ismailović, viša medicinska sestra zaposlena u Urgentom centru u Beogradu već 32 godine.

(objavljeno na FB-u utorak, 12. maja 2009. u 16:07)