Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Web magazin nije papir. Tačka!

12 August 2010

Na obodima jednog stručnog skupa koji se bavio regulacijom i samoregulacijom medija u ovom delu Evrope, povela se diskusija o razvoju Online-Magazina, Web-zinea i sličnih izdanja. Diskutovalo se o razlozima zbog kojih ovakvi mediji ne donose u najvećem broju slučajeva zadovoljavajući profit izdavačima, i zbog kojih su uspešne studije slučaja relativno retke – nije da ih nema, ali ako se ukrsti broj uspešnih Web izdanja (uticaj koji imaju u javnosti, posećenost i sl.) sa brojem “srećnih” vlasnika, dobija se čudna slika.

Korak unazad – nedavno je objavljeno istraživanje po kome se na budžete za Internet oglašavanje u Srbiji troši svega 2,5% marketinških budžeta, a drugo istraživanje, koje doduše nije rađeno na validnom uzorku je pokazalo da više od pola ispitanih rukovodilaca kompanija smatra da je oglašavanje na svetskoj mreži najbitnije za njihovu budućnost, dok svega jedna desetina tih istih ljudi i postupa tako. Konačno, to ukrstimo sa podatkom da je po trećem istraživanju Internet drugi po redu najvažniji medij u Srbiji, i da ga pre koriste mlađi ljudi, sa fakultetskim obrazovanjem, iz gradskih sredina. Još samo dve činjenice, i neću više – u ukupnoj populaciji Internet svakodnevno koristi 36% stanovnika, dok ljudi svrstani u grupu “Digital Natives” (starosti 12-29 godine) svaki dan su na mreži u više od 68% slučajeva. Sve ovo je malo šizofreno – ljudi su na Internetu, firme misle da im je užasno bitno da se na njemu oglašavaju, a opet niko ne troši pare.

Odgovor može da bude u sadržaju, ili da koristimo popularni termin content. Ne mislim da je tako. Naprotiv – na Webu kod nas ćete naći više dobrog sadržaja nego u većini papirnih izdanja, a u određenim oblastima – javno informisanje, IT, zdravlje i sl, najjači brendovi su upravo na Webu. Onda, zabave radi ostaje da se pozabavimo formom.

Kako izgleda prosečan Web magazin kod nas – nažalost isto kao i papirni časopis: ima čvrstu strukturu, rubrike, tekstove koji se listaju od strane do strane. Prednost u odnosu na papir ima zahvaljujući pretraživaču. Autorima i urednicima je lakše jer ne moraju da brinu o ograničenom broju strana koji im je na raspolaganju, svi su obezbedili da čitaoci mogu da komentaršu tekstove, neki od njih i forume na kojima može da se vodi rasprava. Uglavnom pričamo o prenošenju modela sa papira na Web, sa automatizovanim načinom da srditi čitaoc može da zapljune autora, groupie da mu se divi, i mogućnost da “U među nama…” čitaoci dele svoja iskustva.

Danas kada skoro svi Web časopisi u zemlji sprovode neku reformu i redizajn,  čujem razmišljanja (što je ispravno) kako da iskoriste socijalne mreže, mikro blogging, kako odrade bolju SEO, kako da povećaju tzv klikabilnost i kako da e-marketerima daju bolju poziciju za njihove bannere. Neki od njih razmišljaju i kako da postave server koji će generisati lažni saobraćaj da bi se digao rejting, ali to je već neka druga priča. Međutim, nisam čuo da neko razmišlja o onome što je suština – a to je da je Web – Web! Dakle o pametnoj strukturi čiji su se zametci videli i pre Web-a na Gopheru u vreme cistog hyper teksta.

Prvo zašto bi Web časopis uopšte imao rubrike? Tag cloud sa recimo posebno izvojenim ključnim rečima koje se najčešće biraju je više nego dobar (ima i drugih rešenja). Nije ovo rupa na saksiji – taj koncept je predstavljen pre više godina. Ako imamo tekst u kome je recimo prikazan uticaj jabuka na zdravlje čoveka, taj tekst može da bude u rubrikama “zdravlje” i “sve o jabuci”. Ali nema razloga za tim na Webu. Poenta je da papirni magazin mora taj tekst da smesti u neku čvrstu formu, Web ne.

Ili drugi primier – recimo da imamo Web časopis o Automobilima, i recimo da u tom časopisu imamo test 10 aktuelnih gradskih automobila. Struktura tog teksta u papirnom časopisu bi bila da ima neki uvod na temu klase “gradski auto”, njenoj istoriji, zaokretima, bitnim karaktersitikama autića u vreme života u megapolisima, i nakon toga bi se pojavila neka tabela sa uporednim prikazom mašina koje su testirane, nakon čega bi usledio pojedinačni prikaz 10 vozila. Potpuno školski pristup. Kada se za godinu dana radi sledeći prikaz te klase, uvodni tekst će se copy&paste sa nekom aktuelizacijom, a ostalo Jovo nanovo. Kako bi to izgledalo na Webu kod nas? Nažalost isto kao i na papiru. Kako bi trebalo da izgleda na Webu? Pa recimo tako što će postojati teksto o klasi “gradski automobil” koji će imati permalink na tom Webu koji se nikada neće menjati. Kada se priča aktuelizuje, postojeći tekst će se menjati. Odatle će se ići na stranicu: „Pregled aktuelne ponude gradskih automobila“ koja će takoće biti permalink. Na njoj je recimo tabela sa aktuelnim podacima o modelima koji su u priči. Modeli iz tabele su takođe permalinkovi ka prikazima konkretnih automobila. Kada se pojavi novi model uz postojeće, biće dodat. Kada modeli postanu end-of-life i izađe nova generacija, u tabeli se menjaju modeli ali će uvek postojati “aktuelna ponuda”. Permalinkovi zasterelih modela ostaju, samo oni više u aktuelnoj ponudi, nego su u moru svih ikada prikazanih automobila. Ili na milion različitih tabela – automobili koje smo voleli, mali automobili kroz istoriju, mali automobili i sl. Nebo je granica. Web urednik, i/ili pametni CMS će imati posla da vodi računa o linkovima, ali dobija se struktura koja čitaoca mami da se kreće po stranicama, da se lako snalazi, da prilikom pretrage dobije tačno šta mu treba.

Da li je ovo sve što treba da se uradi da bi Web časopis bio Web. Nije. Ali to je priča za neki drugi put.

TMC je majka. Dobro, ne baš majka, ali tu je negde.

21 July 2009

Prvi GPS koji sam ikada posedovao bio je Magellan 310. Rudimentarna spravica, dimenzije pozamašnog mobilnog Magellan 310telefona sa najobičnijim LCD ekranom bez kartografije. I kao takav pomogao mi je da završim neke terenske aktivnosti, a uz malo muke sam se uspešno snalazio i po inostranstvu. Unošenje koordinate mesta na koje sam želeo da stignem “navigao” me je u željenom pravcu. Dakle uz malo “štapa i kanapa” i plan grada, bio je dobro pomagalo.  Realno, najveću primenu pronašao je u merenju brzine kretanja čamca i rezervnog GPS-a prilikom krstarenja morima.

Onda, tek što se pojavila na tržištu, u moj život je ušla sada prastara Garmin eTrax Vista C (btw taj koji mi ju je maznuo nedavno biće uhvaćen potpisujem). Uređaj je imao skromnu memoriju zaVista C karte (ako me sećanje dobro služi oko 27 MB), podržavao je rutabilne karte, ali moj prvi susret sa njim je bio bez mapa koje podržavaju rutiranje. Prvo “putovanje” u Zagreb bilo je traumatično (naravno zbog neposedovanja rutabilnih karata), i moje uporne želje da aparat radi upravo to. Par meseci kasnije Vista je briljirala. Sa kolegom sam putovao na CeBIT, preko Franfurta gde smo uzeli rent-a-car. Spravica nas je potpuno savršeno sprovela kroz komplikovanu mrežu nemačkih autobanova od aerodroma u Frakfurtu do stana u Hannoveru bez i jedne greške. Vistine mogućnosti za navigaciju, odnosno konfor korišćenja, bile su za današnje uslove skromne. Naime ona nema glasovnu pomoć, ekran joj je mali i nije osetljiv na dodir. Kada dođe vreme za neku “akciju” na putu samo zapišti i tada je potrebno pogledati na ekran skicu za skretanje – isto kao i na današnjim uređajima, ali nećete čuti “za 400 metara skrenite levo”. Ipak i kao takva učinila je da se potpuno zaljubim(o) u ovu tehnologiju. Bilo je jasno da je GPS-u stiglo vreme, iako ako ne grešim te 2005. godine navigacioni uređaji još uvek nisu bili tako česti. O koliko se retkoj spravici radilo u to vreme svedoči i činjenica da sam pri odlasku iz Frankfurta na aerodromskoj kontroli imao solidnih problema sa obezbeđenjem kojima je nosač za Vistu (teško podnožje punjeno peskom) na rengenu delovalo kao plastični eksploziv.

Po Nuvi 300povratku u Beograd krenuo sam u nabavku nekog ozbiljnijeg  auto-uređaja  i hteo da sam da kupim Garmin StreetPilota 510c (mislim da je to bila oznaka), ali na sreću nije ga bilo i u moje ruke je par meseci kasnije stigao sada vremešni Garmin Nuvi 300 koga ne verujem da ću u skorije vreme menjati (posebno sada sa dokupljenim TMC modulom). Sa njim sam proputovao sigrno preko 15.000 km po Evropi i o navigacionim uređajima što se danas koriste mogu samo da kažem reči hvale. Kao neko ko se jako dugo bavi praćenjem tehnologije, mogu slobodno da kažem da je GPS u kolima jedna od retkih stvari koja me je iskreno oduševila poslednjih godina kao suštinski tehnološki proboj.

Vremenom su se  pojavljivali brojni GPS uređaji različitih proizvođača, naravno i novi modeli Garmina i sve što mogu da kažem je da nisam video ništa revolucionarno što bi me nagnalo da zamenim svog starog Nuvija. Nakon velikog broja testiranih modela moj utisak je da je Garmin suvereni vladar navigacionih prostora. U prilog ovome verovatno govori i da sam nakon već pomenute krađe stare Viste C, kupio Garmin Vistu HCx, novu iteraciju starog modela, koja se razlikuje samo po tome što prima memorijsku karticu. I dalje ima stari ne previše konforni interfejs, ali njeno vodootporno kućište, barometarski visinomer, pravi kompas je čini odličnom za moje offroad avanture, i kačenje na motocikl.

I taman kada sam mislio da je sa ovim tipom navigacije sve viđeno, odnosno da ću imati prilike samo da se sretnem sa većim i lepšim ekranima i raznoraznim realno ne tako potrebnim dodacima, TMC je stigao u moj život (upravo onda kada sam išao da kupim Vistu HCx). Traffic Message Channel prima informacije preko FM talasa o stanju na putevima – zakrčenjima, nesrećama, radovima kao i drugim relevantnim informacijama i sve puteve kategoriše kao normalne, ili u tri gradacije problematične. TMC 12 za NUVI 300Te podatke ubacuje u kalkulacije rute, ili po potrebi u toku vožnje GPS uređaj predlaže izmenu rute. Ovo je potpuno savršeno u slučaju da se na putu dogodi nešto nepredviđeno, ili da je na vašoj putanji neka gadost – na primer “konstrukcioni” radovi i slično. U praksi, na mom poslednjem putovanju kroz Austriju TMC me je spasao zaglavljivanja od preko 4 sata (kako sam čuo preko TA-a na RDS-u nešto kasnije) na autoputu A4. Naravno da bi TMC radio kako treba potrebno je da imate risiver (eksterni ili integrisani u GPS uređaj), da mapa podržava TMC informacije, i naravno, da zemlja u kojoj ste emituje ove podatke. Za sada sam siguran da sistem radi u Mađarskoj i Austriji. Verujem da je i u ostataku “normalne” Evrope ista situacija.  Znam da mi, pogađate, nemamo TMC iako Infoteamova SCG Route mapa podržava rad sa ovim modulom.

TMC je zaista uspeo da me oduševi. Još jedan tehnološki proboj koji je zaista nešto malo, a veliko!

Samsung LCD televizor

07 August 2007

Samsung LE32S62BX LCD televizorPre neki dan sam kupio Samsungov LCD televizor dijagonale 32″ u wide formatu. Njime sam zamenio katodnog Sony WEGA 4:3 formata. Bio mi je potreban televizor veće dijagonale, pre svega zbog teškog čitanja titlova obzirom na dimenziju prostorije. Model LE32S62BX bio je na “akciji” što je njegovu cenu učinilo nešto nižom od očekivane (oko 680 EUR).

Televizor je HDTV ready, što znači da će kada se BluRay i HD-DVD plejer odomaće poslužiti svrsi. Moguće je da će pre toga biti upotrebljavan uz satelitski risiver sa adekvatnim programom.

Slika mu je zaista dobra, ali postoji par “slabih tačaka”. Prva je tjuner – naime pri promeni kanala čeka se oko sekund ipo na sledeći, a brzo šetanje po listi programa deluje da je praktično nemoguće. Na Sony televizorima, pritiskom na taster OK dobija se spisak kanala, a skrolovanje po njima ne uzrokuje menjanje sve do potvrde tasterom OK na odabranom. Na ovom Samsungu, kada se uđe u listu kanala, svako šetanje po njoj uzrokuje promenu (na koju se čeka sekund ipo). Jedina “prečica” je page up/page down koji skroluje po devet kanala na listi, ali na stranici od devet, svako pomeranje dovodi i do promene kanala (i naravno čekanje na izmenu). Za mene je ovo prilično frustrirajuće jer je Sony kanale menjao gotovo trenutno – a lako krstarenje listom lepo uređenih kanala je takođe bilo veoma brzi način da se stigne do grupacije npr. muzičkih ili sportskih kanala. Samsungov razvojni tim očito je smatrao da pamćenje brojeva kanala neće biti problem korisnicima.

Druga mana, ako se tako može nazvati, je zapravo pre marketinška “prevara”. Naime za ovaj model je navedeno da poseduje Picture in Picture opciju sa jednim tjuenrom. To bi trebalo da znači da, dok na primer gledate film sa DVD-a, možete da otvorite prozorčić sa nekim TV kanalom i čekate početak omiljenog programa. Međutim na ovom modelu to nije slučaj – PIP mu radi samo za HDMI i VGA ulaz i to ga čini praktično neupotrebljivim u mom slučaju.

Iako sam malo razočaran ovim manama, ipak nisam nezadovoljan kupovinom – dobio sam dovoljno veliki ekran za gledanje TV-a sa zaista odličnom slikom.

Toothing, tri godine kasnije

24 May 2007

Pre nešto više od tri godine, gotovo da nije bilo značajnijeg medija koji na ovaj ili onaj način nije izvestio o novoj pojavi koja je zahvatila London – Toothingu. Reč je o komuniciranju ljudi preko protokola bluetooth sa namerom da se upoznaju i na licu mesta, na pogodnom mestu priušte sebi sex sesiju na brzaka.

Toothing?Procedura je krajnje jednostavna. U imeniku svog telefona osoba koja želi da se “igra” ove igre pravi kontak u čije ime upisuje reč “Toothing?” i upisuje svoj broj mobilnog telefona. Zatim preko bluetooth konekcije tako napravljeni kontakt šalje drugim dostupnim telefonima koji se čine zanimljivim. Ukoliko je osoba zainteresovana, ona preko SMS-a odgovara i u prepisci koja sledi ugovara se lokacija (najčešće javni toalet) i stupa se u akciju. Vremenom su razvijene i različite aplikacije za razne telefone što omogućavaju da direktno iz menija programa pokrenete potencijalnu zabavu ove vrste.

Toothing je u svojim ranim danima nosio još i naziv “bluejacking” što je jasna asocijacija na akciju koja sledi. Po nekim navodima prvi slučaj ovog socijalnog fenomena dogodio se izvesnom Jonu koji je još poznat pod nadimkom “Toothy Toothing” (autor je prvog vodiča za toothing na Webu) nakon što ga je na ovaj način startovala devojka u Londonskom metrou. Nakon kraćeg flertovanju ona je predložila kratak susret u obližnjem WC-u. On je taj susret opisao kao potpuno neromantičan i isključivo seksualan uz napomenu da tokom odnosa gotovo ni jedna reč nije izgovorena. Jon procenjuje da je tootherska zajednica narasla na više desetina hiljada pripadnika.

Na netu se bez previše truda može naći dosta lokacija koje pokrivaju različita iskustva na ovu temu na različitim mestima diljem sveta.

Ono što je zanimljivo je da je ovaj “sport” u konzervativnoj Srbiji relativno retka pojava u punom smislu tog termina ako se izuzmu neka specifična mesta i posebni događaji. U poslednje vreme su međutim počela da provejavaju pričanja o platonskim upoznavanjima preko “plavog zuba” po kafićima i klubovima što naravno nije loše. Za početak…

NAPOMENA:

Ovaj blog post je iskorišten za pisanje uvodne reči u časopisu Mikro – PC World jul/avgust 2007. Uvodnu reč možete pročitati na adresi: http://www.mikro.co.yu/ser/casopis/tekst.php?id=7028

Spoj tehnologije i “personalitija”

14 May 2007

Thnologija, ali i presonaliti :)!Robosapien je ušao u moj život. Konačno. Znam da je infantilno da “konjina” od bezmalo 33 godine kupuje igračku koja je namenjena ne mlađim od 6 godina, ali nisam prekršio napis na kutiji – stariji sam od toga prema tome – uredu je 🙂 Šalu na stranu – ovaj robotić je pre dve ili tri godine, kada se pojavio izazvao veću pažnju kod starijih nego kod dece. Puno je različite LifeStyle magazine, uključujući i T3 pisalo o njemu, a broj ljubitelja ovih spravica je neviđenom brzinom rastao. Ove godine sam u Nemačkoj video i naslednika originalnog Robosapiena, a u međuvremenu su se pojavila i druga hodajuća i leteća bića istog proizvođača.

Čemu služi Robosapien? Apsolutno ničemu 🙂 OK – zabavi koja je verovatno kratkotrajna, ali je sasvim izvesno da ćete na njega potrošiti nekoliko sati dok ga ne provalite u potpunosti, posebno što daljinska komanda zbog mnoštva dugmića i činjenice da svako dugme ima tri funkcije nije najintuitivniji kontroler sa kojime sam se susreo u životu. Moguće je programirati njegovo ponašanje na neku od akcija – dodir senozora na levoj ili desnoj strani tela ili zvuk, kao i akcije koje se aktiviraju preko komande i to naravo produžava vreme zabave.

Ipak, najsimpatičniji detalj je činjenica da čitava kampanja oko ove igračke ide sa sloganom “Spoj tehnologije i personalitija”. Ova potonja reč je toliko često korišćena u modnim krugovima za opis idealne manekenke – “bitan je izgled, ali i personaliti” da mi je Robosapien zbog činjenice da ga poseduje još draži 😉

Kompjuteri u kontejneru. Napredujemo?

28 August 2006

Jedna od stvari koja mi nekako uvek zapadne za oko kada sam nege u inostranstvu su kompjuteri koji se mogu videti pored kontejnera za smeće. Ljudi kupe novu mašinu, i staru bace. Do nedavno naše tržište je bilo preplavljeno uvezenim polovnim kompjuterima koje su domaći domišljati trgovci negde preko kupovali na kilo i to bukvalno. Štos je u tome što kada neka velika firma unapređuje svoju IT opremu, staru prodaje za izuzetno malo novca. Da tu opremu baci na smetlište trošak transporta bi bio veći.

Danas smo objavili vest u kojoj stoji: “U Australiji je formirano udruženje čiji je cilj da utiče na državne organe i saveznu vladu da predstave program koji će proizvođače računara naterati da recikliraju staru opremu. Udruženje, pod imenom Lets do IT Group, osnovao je konzorcijum zaštitnika prirode i pobornika reciklaže. Namera članova Udruženja je da prošire predloge vlade o recikliranju na IT opremu, uz obavezu vraćanja stare opreme prilikom kupovine nove, što za sada nije prihvaćeno… [dalje]

Kada sam krenu ka kući, pored hipodroma sam primetio gomilu računara ostavljenih pored kontejnera. To je siguran znak da napredujemo! 😉

Kratka poruka, veća šansa.

22 August 2006

U poslu kojim se ja bavim, dnevna količina e-pošte je neverovatna. I to čak i kada se sav spam ukloni što automatskim, što ručnim metodama. Odokativno, trećina pošte zaista traži hitan odgovor, na trećinu bi bilo dobro odgovoriti, a preostala pošta može i da se zanemari.

Glavni problem je klasifikovanje pošte. Ako je pošiljalac nepoznat, a poruka dugačka, najverovatnije je da će biti obeležena sa Follow up zastavicom neke boje, i prebačena u folder “obavezno odgovoriti“. Svakim sledećim danom će se procedura ponavljati, i tako će taj nesrećni folder biti sve više krcat. Kada dođem do vremena da se pozabavim tim porukama, sva je prilika da ga neću imati toliko da zaista procesiram sve poruke. One dugačke, bez definisanih pasusa i jasnog subjecta ću preskočiti i ostaviti ih za kasnije. One će čekati na dnu liste sledeću priliku, a nakon mesec dana će biti jednostavno obrisane.

Sve ovo pišem kao savet onima koji žele da pošalju e-mai na adresu čoveka za koga se predpostavlja da prima dosta pošte – napišite jasan subject, poruku jasno sročite i dobro uobličite tako da ima barem dva pasusa i gledajte da njena dužina ne bude veća od 2/3 normalnog ekrana. Po svaku cenu izbegnite dužinu koja bi zahtevala skrolovanje poruke. Na taj način drastično povećavate šansu da vaša poruka zaista bude pročitana.

  

Media streameri polako stižu.

22 August 2006

Freecom Network Media 305Već više od godinu dana media streamer uređaji privlače solidnu pažnju svetske tehnomanske publike. Radi se o relativno jednostavnom konceptu – uređaji koji su u stanju da preko mreže (intraneta) sa bilo kog šerovanog resursa vuku i reprodukuju sadržaje. Dakle, ako na primer imate kućni file server i na njemu tonu DivX filmova i MP3 muzike, ova spravica predstavlja idealno rešenje za kućni sistem za zabavu.

Freecom je ponudio relativno zanimljiv koncept. Kutija koja na sebi poseduje sve priključke za multimedijsko povezivanje – dakle tu su kompozitni i komponentni video izlaz, stereo izlaz, i koaksialni izlaz. Od ulaza tu su USB i naravno RJ-45 za mrežu. Uređaj se jako lepo snalazi u kretanju po lokalnoj mreži – u stanju je da uđe u svaki šerovatni direktorijum na vćem broju računara i da reprodukuje fajlove bez većih problema. Jedio se može desiti da ako puštate materijal sa šerovanog DVD-a ili CD-a dobije time-out ako drajvu treba duže vreme da krene. Model sa kojime sam se igrao imao je ugrađen disk od 80GB koji se lako menja jer se kućište otvara sa četiri zavrtnja a unutra se disk lagano spusti i priključi na IDE i napajanje. Ono što je čudno je da se na disk u uređaju ne može kopirati sadržaj preko mreže već isključivo putem USB veze kada se aparat ponaša kao klasični USB mass storage.

Sa titlovima se snalazi dobro – izbor fontova je ok, moze se raditi time kompezacija i pomeranje po ekranu, ali naša slova ne prikazuje kako treba. Ovo se verovatno može ili će se moći srediti u budućim firmware upgradeovima.

Mašina u radu je tiha. Na prednjoj masci su tri diodice – power, hdd i net. Tu je i veliki kružni žestoko plavo obojeni višesmerni taster – plava boja se na sreću može ugasiti. Daljinska komada poseduje sve komande koje se sreću na dvd/divx aparatima. Tanja je i korektne je izrade.

Da li Freecom Network Media Plajer 3.5 vredi para – rekao bih da da uz par sitnih zamerki. Nedostatak bilo kakavog displeja otežava navigaciju kada hoćete da slušate mpr3 bez paljenja TV-a. Činjenica da se ne može filovati fajlovima preko mreže takođe nervira. Ali sve u svemu mislim da nije loša kupovina, posebno što za sada ovde nećete naći ništa bolje. Model sa ugrađnih 80 GB bi trebalo da za krjanjeg kupca košta oko 240 evra.

Zašto sam počeo da brišem tekst u ICQ prozoru?

16 August 2006

Korišćenje IM-ova definitivno olakšava svakodnevni život. Prvo bez problema može da se priča sa više osoba odjednom, može da se razgovara bez toga da vas neko prisluškuje i konačno za mene je takva komunikacija mnogo manje opterećujuća od recimo razgovora telefonom. Mail mi je ipak prespor.

Ono što mi je u poslednje vreme zanimljiv fenomen je činjenica da mi se sa jednom osobom od juče dešava da otkucam zaista veliku količinu teksta, a onda shvatim da taj tekst nema razloga da iz donjeg pređe u gornji prozor. I onda obrišem sve. I tako po nekoliko puta…

Zašto? Ne znam 🙂

No ono što mi se učinilo zanimljivim je da IM komunikacija dozvoljava, za razliku od obične komunikacije, da se predomislite. Naravno ako ste brzi na prstima, a svi “mi” uglavnom jesmo, alt-s ide gotovo automatski, ali ovaj primer pokazuje da to ne mora da bude tako. Kada treba prikočiti (mada u ovom slučaju ne znam zašto kočim) to se dešava relativno lako…