Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Laž

Kada jednom u životu počneš da lažeš više nikada ne možeš da se zaustaviš. Ima onih koji će ubeđivati da to nije tako, ali ako ste ikada lagali, naravno ozbiljno i uverljivo, i sami znate da tu kraja nema. Krug se širi, i širi dok vas celog ne proguta… Evo primera:

Recimo da jedno veče u klubu sretnete opasnu cicu koja vam se dopada na prvi pogled. Ona progovara i idalje vam se sviđa. Vaša trenutna veza je jako loša i bliži joj se kraj. Odlučujete da pokušate da napravite korak ka toj novoj osobi, i rešavate se za pristup tipa “Imao sam očajnu vezu koja se završila pre par nedelja…”. Sve je OK za sada. Devojka iz kluba, posle te večeri prestaje da bude samo “strašno parče koje ste sreli” već postaje vaša saputnica. Za nju ste imali vezu koja se završila “par nedelja pre nego što ste je sreli” i na osnovu te laži ste izgradili odnos sa njom, a na jednu laž, leći će i druga i tako redom…

Možda se primer čini ludim, ali…

* *

Posle večeri u klubu, u kome sam inače bio proglašen za počasni inventar, a vlasnik mi je čak obećao i specijalnu zlatnu inventarsku pločicu kakva se kače na nameštaj, put kojim sam se kotrljao je postao prilično OK. Tamara je zaista jedna od onih devojaka sa kojih ne možete lako da skinete pogled, a kada počne da priča, jako teško se možete pomeriti od nje. Ne mogu da kažem da sam se klasično zaljubio u nju, ali, u svakom slučaju ona je bila nešto posebno. Ma da ne tupim – otkinuo sam. I to totalno!

Bili smo kod nje, svirala je sjajna muzika. U sobi pored nas dvoje bio je i njen dalji poznanik. Umor me je polako savlađivao i ja sam, iako mi to nije običaj – barem ne pred publikom, stavio glavu u njeno krilo. Spustila je ruku na moje grudi i kažiprstom zakačila lančić koji mi je bio sakriven ispod košuje. Izvukala ga je i, ovlaš počela da se igra sa njime. Posle par trenutaka došla je do privezaka: krstića, faraonskog znaka besmrtnosti i detelina sa četiri lista. Pažljivo se zadubila u njih i sasvim ozbiljno rekla:

“Nedostajuti sidro koje znači vernost i srce u kome sam ja.”.

“Imam ja već jedno srce u kome si ti Tašo, a vernost je tako relativna…”, naravno to nisam izgovorio, tačnije izgovorio sam samo prvi deo toga. Sumnjao sam da vernost postoji uopšte, a bojao sam se da i ako postoji, ja nisam preterano spreman na nju. Barem ne sada.

Nastala je pauza. Pauza za njenog nesrećnog poznanika koji se našao u vakuumu. Pored njega su postojale dve osobe koje ga nisu primećivale. Ne namerno. To je samo bio onaj trenutak kada za bilo koga nema mesta osim za dvoje. Ustao je iz fotelje i nevešto rekao da je potpuno zaboravio da mora da ide na neki ručak. Ručak u devet sati uveče? Ma OK, prijatelju idi gde god ti se ide. Ne ljutimo se mi na tebe.

Dugo se nismo pomerali. Tišina je potpuno ispunila prostoriju. Odjednom me je upitala: “Odakle ti ovaj lančić?”.

Do pre osam, devet godina to pitanje mi je bilo omiljeno. Zahvaljujući odgovoru na njega uspevao sam da budem “misteriozan” pred onima koji su mi ga postavljali. U stvari, lančić sam dobio od majke za neku novu godinu zajedno sa krstićem, a faraonski privezak za božić od njene majke – dakle moje bake. A detelinu, detelinu sam dobio, kada mi je bilo pet godina, od Milice. Unuke najboljih prijatelja moje bake i deke. Devojčica nije živela u mom gradu, već u jednom velikom, lepom primorskom mestu koje se sada nalazi u inonstranstvu. Ja sam u nju onako, klinački bio ludo zaljubljen. Cela moja osnovna škola, još od prvog razreda znala je da mi je to “devojka”. I kako smo odrastali, tako je osećaj prve ljubavi polako, kako to već ide, nestajo, ali priča je ostajala. I tako je Milica postala velika misterija za mnoge moje drugare, simpatije, pa čak i devojke. U to vreme sam voleo da glumim ludilo. Verovao sam da takvo ponašanje donosi izvestan vid popularnosti koju sam tada želeo.  Treba biti oprezan sa željama. Neke od njih se mogu ostvariti…

Šta da ti kažem ljubavi, odakle mi? “Dobio sam ga za jednu novu godinu u kompletu sa privescima. Od tada ga ne skidam. Jednostavno deo je mene.”

Uskoro sam zaspao u njenom krilu. I ona je. Ujutro nismo mogli da hodamo koliko smo bili ukočeni, ali, sve jedno, osećaj je bio lep.

Sve u svemu, cela ta veza bila je jako simpatična i puna. Naravno dok je trajala. A prekinula se na izuzetno glup način – kada je i posao postao jedan deo nje. U stvari Tamara je poželela da radi tamo gde sam radio i ja, i uskoro je shvatila da taj posao i nije tako svetao. Ispunjen je lažima. Onda je razmišljala i razmišljala i jednog dana stvorila zaključak koji je glasio:

“Znaš, slušam te kako lažeš. Ne, nemam ja ništa protiv toga – u krajnjoj liniji za to si i plaćen… Ali ti to jako dobro radiš, i bojim se da više ne znam kada govoriš istinu, a kada lažeš. I zato, možda je bolje da se više ne viđamo.”

I nismo se videli do sada. Doduše ni sada se nismo videli – video sam je samo ja, i to u retrovizoru. U trenutku sam se pogubio pa nisam bio siguran da li auta, ili života?

Comments (1) -> “Laž”

  1. Sanja
    28 July 2009 15:10
    1

    Veoma je zanimljivo. Sreda mi je doduse bolja, ali ovo je savrseno. Mnogo mi se svidja kako razvijas situaciju, mada ovde se nesto nisi bavio njenom psihologijom. Nadam se da ce biti jos ovakvih postova.

Reply