Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Onesvešćivanje

Udarci sa donje strane nisu prestajali. Krevet se pri tome ljuljao. Nije bilo drugog objašnjenja do toga da se zgrada rušila. Želeo sam da se probudim i pobegnem, ali nisam imao snage da prekinem da sanjam. Čuo sam i nemušti razgovor nekoliko ljudi oko mene. Jedna osoba je bila stariji čovek. Počeo sam da razaznajem reči.

“…jedan. Valjda će uspeti da se probudi.”
“Ne shavatam kako mogu ovako da nas potrpaju, ko stoku”, izgovorio je ženski glas tipične prepotentne beogradske babe.
“Gospođo, umirite se. Sigurno je neverovatan broj ljudi u istoj situaciji kakva je naša”, ponovo sam prepoznao glas od malopre.
“Da li se probudio ovaj poslednji?” iz daljine je kao viknula žena koja se jedva čula.

Osetio sam ponovo ljuljanje i podrhtavanje. Shvatio sam da moram da vidim ko su neznanci oko mene. Provirio sam kroz očne kapke. Mutno je. Ispred mene je nešto nalik zidu. Ležao sam na jako neudobnom i uskom, teško je reći krevetu. Da sam pao sa kreveta, ne bi bilo toliko usko. Mada, ako sam se skotrljao na stranu na kojoj je krevet bio blizu zida, možda sam se nekako zaglavio tu. Ipak, nešto je govorilo da se nisam obreo u takvoj situaciji. Otvorio sam oči još malo. Pogledao sam nagore, gde sam očekivao da ću videti plafon. Da bi to uspeo, iskrenuo sam vrat bez pomeranja tela, i to je prilično bolelo. Plafon je bio jako blizu. Zapravo ne toliko blizu, ali svakako ne daleko koliko bi se dalo očekivati. OK. Definitnvo moram da se okrenem na leđa da bi shvatio šta se tačno dešava i gde sam. Prevrnuo sam se i shvatio da sam na nekom čvrstom ležaju preko puta koga je još jedan i da na njemu sede stariji gospodin, gospođa srednjih godina sa uništenom trajnom frizurom i prenaglašenom šminkom, i ribica u iscepanim farmerkama, kratke kose, u nekoj majčici koja je držala ruke na čelu. Ležaj na kome su sedeli njih troje je bio neočekivano blizu.

“Otvorio je oči! Otvorio je oči!”, zaurlala je gospođa.
“Odlično, svi ste dakle dobro”, dobacio je ženski glas iz daljine.
“Jeste li dobro mladiću”, nagao se nad mene stariji gospodin.

Ponovo se slika na kratko zamutila. Postao sam svestan tupog bola u glavi. I dalje se ljuljalo, i ceo osećaj jako skučenog prostora, glavobolje, vazduha koji nije bio najsvežiji bio je neprijatan. Da, bilo mi je muka.

“Gde sam”, izgovorio sam, a da nisam ni znao da će se to desiti.
“U kolima hitne pomoći. Pokupili smo vas na Slaviji. Ležali ste na ulici”, rekao je stariji gospodin. “Znate, svi smo mi kolabirali danas negde u gradu, a ova hitna pomoć skuplja sve koji su joj na trasi. Ja sam eto pao na Kalimegdanu, gospođa na Terazijama, devojka kod Beograđanke, a Vi na Slaviji. I eto, sada stižemo u urgentni centar.”

“Nećemo se previše zadržavati Mladene, nemamo previše prateće dokumentacije za ove ljude”, ponovo se oglasio ženski glas iz daljine. To je bila Teodora Spajić, lekar urgentne medicine u drugoj smeni hitne pomoći. Sedela je na suvozačkom mestu kombija. Pored nje bio je Mladen Mitrović, tehničar koga je to jutro ostavila devojka. Mirko Gavrić je vozio godinama za službu 94, i nadao se skoroj penziji. Teodora je s vremena na vreme bacala pogled kroz otvor na pregradnom zidu između dela za vozača i njegove saputnike i “putničkog dela” kombija i bila je veoma nervozna što kriši sve protokole i dozvoljava da se pacijenti voze bez nje, ali jednostavno za nju nije bilo mesta pozadi. Nije bila srećna što je sa Mirkom i Mladenom. Osećala je da je obojca energetski uništavaju, ali to nije znala kako, i nije bila sigurna da energetsko uništavanje uopšte postoji. Želela je da joj prođe smena bez i jednog smrtnog slučaja, i to je bilo jedino što ju je zaista okupiralo tog dana. Noć pre toga sanjala je mnogo ružno i bojala se svega. Smrti posebno.

Hteo sam da kažem hvala, ali u tom trenutku su se otvorila zadnja vrata kombija i pozvali su nas da izađemo. Iznenađujuće sam lako ustao i samo se malo zateturao kada sam izlazio iz kombija. Ušli smo u prijemno odeljenje urgentnog centra gde su nas histerične sestre smestile u stolice.

Gospodin i gospođa iz moje grupe žustro su raspravljali. Zapravo gospođa je blazirano gestikulirala dok joj je gospodin nešto objašnjavao. Ribica je nezainteresovano sedela i gledala u pod. Nije delovalo da joj je loše. Ostali ljudi u toj prostoriji su delovali manje-više slično nama. Zbunjeno i/ili rezignirano. Posmatranje prisutnih omela mi je misao da ne znam gde mi je novčanik i mobilni telefon. Opipao sam prednji džep na košulji gde je trebao da bude mobilni, a zatim i džep od farmerki gde bi trebao da je novčanik i oba su bila prazna. Prišao sam pultu gde je stajala matora sestra i najljubaznijim glasom koji sam mogao da isfoliram upitao:

“Izvinite draga gospođo, da li su moji novčanik i mobilni telefon kod Vas?”.

Pogledala me je preko naočara predrkano, i očito je želela da me odjebe najkraćim mogućim postupkom, ali joj boja mog glasa i kez od uveta do uveta nisu dozvolili da tako odreaguje.

“Jesu. Tako nalažu propisi!”
“Da li Vam ne bi bilo teško, da mi ih molim Vas date samo da nešto proverim. Zaista ću Vam biti mnogo zahvalan.”
“Nije po porpisu! Ali, evo ti. Ali da vratiš!”
“Naravno gospođo, puno Vam hvala na Vašoj ljubaznosti!”

Davno sam shvatio da nadrkane ljude relativno lako možeš razoružati komunikacijom u kojoj oni shvataju da su bitni, da ih ti poštuješ. Da su glavni. Kada im tako pristupiš jednostavno gube želju da budu onakvi kakvi jesu. Svako voli da u očima drugog vidi svoju lepotu, svoju dobrotu, svoju “glavnost”. I kada prilaziš nepoznatoj životinji, važno je da joj pokažeš da joj nisi pretnja, da nisi prevelik za nju, da izgube osećaj ugoženosti. Naravno, ovo pada u vodu kada su u čoporu. Kako životinje, tako i ljudi…

Pružila mi je levom rukom novčanik i mobilni sa njim. Uzeo sam i otišao do stolice koja mi je ranije bila određena. Onda sam se upitao za koji kurac sedim tu, ustao i krenuo ka vratima. Sestra je povikala:

“Ej, gde ćeš bre! Nismo ti još uzeli podatke. Nije te lekar pregledao. Ne možeš da ideš!”
“Vidite da mogu”, bile su zadnje reče koje je od mene tada čula Jorgovanka Ismailović, viša medicinska sestra zaposlena u Urgentom centru u Beogradu već 32 godine.

(objavljeno na FB-u utorak, 12. maja 2009. u 16:07)

Comments (1) -> “Onesvešćivanje”

  1. Ivana
    21 July 2009 00:04
    1

    Ovo mi se stvarno, ali stvarno sviđa…

Reply