Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Do izvora vode Vrnjci – dva putića

14 October 2006

Gotovo nikada ne pijem česmovaču, ne toliko zbog mišljenja da je ona loša, već jednostavno zbog ukusa koji mi nije sasvim po volji. Og gaziranih voda koje su dostupne na našem podnevlju Vrnjce sam zavoleo najviše. Umeju da mi dosade pa se pomerim na neku drugu “robnu marku”, ali ako bih morao na jedan da kažem koju gaziranu vodu najviše volim – nemam nikakvu dilemu.

Poslednjih meseci sam primetio da mi ukus Vrnjaca nije “onaj stari” ali sam na kraju sebe ubedio da sam se istripovao. Na kraju, u trenutku dosade sam proučio speicifikaciju na flaši u ustavnovio da je takozvani suvi ostatak vode koju sam upravo popio 743mg/l. To mi se nije uklapalo u staru sliku Vrnjaca za koje znam zasigurno da spadaju u kategoriju veoma “slanih” voda, a odlično se sećam i rasprave koju sam vodio sa asistenom pre mnogo godina na patofizi oko toga koja je voda najslanija u Srbiji – Knjaz ili Vrnjci. Epilog te rasprave je bio njegova pobeda i moje pamćenje da je suvi ostatak te vode svakako preko 1700mg/l.

Daljim njuškanjem naletim na sitan natpis Vrnjačka Banja / izvor Borjak i tu mi totalno zazvoni u glavi. Vrnjci koje ja volim potiču sasvim sigurno sa Rimskog izvora. Par dana kasnije u samoposluzi ne budem lenj i malo pronjuškam po flašama i shvatim da pod gotovo istovetnom etiketom (razlika je samo u natpisu Rimski izvor ili izvor Borjak) postoje dve vrste vode koje se dosta razlikuju po sastavu – u krajnjoj liniji jedna je umereno slana, druga veoma slana – ali je ključ svega da zapravo potrošači ne znaju ako se baš ne zainate da čitaju sitna slova šta kupuju.

Opet par dana kasnije, ne budem ja lenj i rešim da pozovem telefonski broj ispisan na boci kao “korisnički broj”. Javi se radnica centrale fabrike, koja me prebaci na službu prodaje. Piitam ja njih – zašto dve različite vode izgledaju skoro potpuno isto, i zašto vode sa Rimskog izvora gotovo da nema u prodaji u Beogradu i čovek mi kaže – imamo problem sa crpljenjem sa Rimskog izvora koji ćemo rešiti uskoro. OK. Ali zašto su gotovo iste flaše. Čovek odgovori: “A otkud ja to znam.”

Divno!

Na stranu što Rimski izvor ja volim da pijem – ali ovde je gotovo reč o prevari potršača, i to ne sasvim bezazlenoj. Ako recimo postoji srčani bolesnik koji pije Borjak i grešom počne da kupuje Rimski izvor – mogao bi da ima problema – više soli obično vodi ka višem krvnom pritisku. Ali čak i da ne gledam na to fatalistički, voda sa izvora Borjak se pojavila neprimetno. Pod istom etiketom kao i voda sa Rimskog izvora. Dva različita proizvoda u istom paketu. To nije sasvim pošteno. Siguran sam da kod nas postoji jako udruženje za zaštitu potrošača to ne bi prošlo lako i tiho. Ali sam takođe siguran da će kod nas ovo proći u potpunom miru i tišini.

Rižoto s plodovima mora.

19 September 2006

Ovaj rižoto spremam gotovo uvek kada mi neko nenajavljen svrati u vreme večere. Recept ne zaslužuje posebnu pažnju, ali kako me prijatelji često zovu sa pitanjem “kako” stavljam ga ovde da bi i sebi i njima olakšao život 🙂

POTREBNO VAM JE:

  • 300g plodova mora (može miks, može samo školjke, može samo rakovi)
  • 1 veća šolja za belu kafu pirinča sitnog zrna
  • 2,5 do 2,8 veće šolje za belu kafu tečnosti od čega je 1/3 vino, a 2/3 voda
  • 1 crni luk
  • 200g šargarepe
  • 100g celera
  • ruzmarin svež ili sušen
  • so, biber, maslinovo ulje

PRIPREMA:
Sitno iseckajte crni luk, šargarepu, celer. Propržiti na maslinovom ulju luk, dodati so, dodati šargarepu i celer i malo vode (ne iz pomenute mase tečnosti) i kada sve omekne dodati pirinač. U trenutku dodavanja pirinča potrebno je da “vatra” bude jaka. Dodati ruzmarin. Uz stalno mešanje propržiti pirinač tako da zrna postanu staklasta. Kada se to dogodi uliti 1/3 ukupne tečnosti (dakle vino) i smanjiti “vatru”. Mešati povremeno dok pirinač ne “popije” tečnost. Dodati sledeću trećinu tečnosti.  Kada i ona nestane, dodati poslednju količinu tečnosti, odleđene morske plodove i poklopiti. Ostaviti na najslabijoj “vatri” dok se pirinač ne skuva bez ikakvog mešanja. Na kraju dodati biber.

Napomene:
Količina tečnosti – da li je 2,5 ili 2,8 faktor množenja pre svega zavisi od vrste pirinča. Neka zrna traže više tečnosti. Ovaj rižoto generalno ispada dobro sa miksom plodova mora, dagnjama i vongolama. Rakovi za moji ukus više traže “crveni rižoto” o kome će možda jednom prilikom biti više reči.

Kako nestaju građanski glasovi?

15 September 2006

Živimo u zemlji u kojoj izlazak onih koji glasaju za građansko-demokratske opcije zavisi između ostalog od meterološke prognoze. Često čujemo – ako vreme bude lepo, izaći će veći broj ljudi, pa će samim tim procenat desne Srbije biti manji. Zašto je tako – pa mnogo je mogućih objašnjenja, ali negde stičem utisak da uvek provejava razočarenje i da onda jedan deo ljudi jednostavno ne želi da glasa za “svoju” opciju, a nema alternativu i reši da je lakše da ne glasa. Naravno da je pogrešno, ali sa druge strane sasvim je logično. To znaju i ljudi u strankama čiju su glasači “posebno osetljivi” i kako se trude da to promene? Deluje da je odgovor – Nikako!

Famozni krug dvojke, koga ova druga strana često sa gnušanjem uzima u usta jer tu žestoko gubi, je pravi primer kako se gube glasači. Pre više od pet nedelja počela je zamena asfaltnog trotoara u kraju kod Kalimegdana. Radovi su počeli bez ikakve najave, zatvaranjem ulice u kojoj se nalazi i tako pretesna žuta parking zona. Kada dođe vikend, nema nikakve šanse da stanari tu parkiraju – ekipa iz Bana zaposedne kraj samo tako. 150 parking mesta manje. Svako jutro u 7 vibracione bušilice. I subotom i nedeljom. I tako dve nedelje. Prašina leti na sve strane, ulica izgleda kao put kroz njivu. Onda je stigla ekipa koja je istovarila ploče za trotoar. I onda su nestali svi. Tri nedelje niko ništa ne radi. Ulica zatvorena, nema parkinga, nervoza ljudi raste. Tradicionalni glasači DS-a kažu – nikad više. To, po mojoj proceni znači da uglavnom neće izaći na izbore… A moglo je i drugačije. Moglo je da beogradske vlasti upute po jedno cirkularno pismo svakom stanaru “ugroženog kraja” u kome saopštavaju šta će se dešavati i u kom periodu. Da kažu da je to zbog toga što se čini da Beograd bude lepši. Da ponude alternativu za parkiranje tako što će “ugorženim” stanarima u datom periodu omogćiti parkiranje i u zelenoj i u crvenoj zoni. Takav potez ne bi koštao ništa, a puno bi značio.

Ključ priče je u tome da političari i javne službe građane tretiraju kao podanike, a ne shvataju da su zapravo oni u službi tih građana. I dok je tako bićemo tu gde jesmo. A nismo na lepom mestu 🙂

Kupus na skoro sasvim normalan način.

13 September 2006

Kupus, posebno kiseo, vrlo često u ne malom krugu ljudi na sam pomen izaziva negativne asocijacije. Ja lično ne volim sladak kupus, a nisam ljubitelj ni jela od kiselog osim salate. I pored toga, spremljen na način koji sledi jako volim, a od mojih prijatelja svi koji se izjašnjavaju protiv ovih jela, nema nikoga ko je probao a da mu se nije svidelo. Podugi uvod – samo zbog želje da oni koji ne vole na prvi pomen ova jela, ne pređu olako preko ovog recepta 🙂

POTREBNO VAM JE:

  • kiseli kupus, jedna glavica oko 2kg
  • tirolska plećka, komad od oko 1,2kg
  • mesnata pančeta, komad oko 750gr
  • kraški vrat, komad oko 500gr
  • pirinač, šolja oko 1,5dl
  • ljuta tucana paprika – sudžuk
  • slatka mlevena paprika

PRIPREMA:

Kupus iseći na četiri dela, i svaku četvrtinu dobro iscediti tako da kada se žestoko stisne, više ništa ne curi iz njega. Nakon toga isceckati svaku četvrtinu na fine listiće. Pančetu i tirolsku plećku očistiti od kože i suvišne masnoće i iseckati na kockice. Kraški vrat takođe iseckati na kockice. Komad kože od pančete staviti na dno lonca za kuvanje pod pritiskom (Tefal Clypso, Zepter SynhroClick) tako da masnom stranom ide na dno – ovo je trik da ništa ne zagori. Zatim staviti bezmalo polovinu iseckanog kupusa, preko njega polovinu pančete, tirolske i vrata. Zatim posuti sudžukom i slatkom papirikom. Preko toga posuti polovinu ukupnog pirinča. Ponoviti ovo još jednom, sa time da na posle drugog sloja pirinča stavite još malo kupusa (zato je i bilo bezmalo polovina ;) ). Naliti vodom i kuvati pod pritiskom barem sat ipo.

Krajnji rezultat je prilično dobar. Pirinač spreči previše tečnosti i previše masnoće, a dimljeno meso daje dobar šmek. 

Prosto poželim da razbijem staklo.

10 September 2006

Nepisano pravilo je da kupci ne veruju 100% reklamama niti da tvorci reklama imaju u glavi da će im kupci potpuno poverovati. Cenim da oni što kupuju proizvode “sa krilcima koji su toliko tanki da ti je sve jedo šta nosiš” ne očekuju da će u belim pantalonama mirne duše praviti špage. Verujem da nema ni onih koji veruju da će ući izaći i završiti, niti da će sve biti savršeno čim se uđe u lepo dizajniranu zgradu. Nemam nikavu dilemu ni oko priče o savršeno belom bez fleka, dobro opranom zakorelom suđu ili negovanju ruku dok ručno perete sudove. Sve je to deo igre mačke i miša – prodavca i kupca koji manje ili više domišljato prave svoje reklamne kampanje.

No ponekada se stvarno pretera. Iz detinjstva me prati reklama za neki predpostavljam herbicid, pesticid ili šta već gde zemljoradnik šeta njivom a neko ga pita: “A muharike?”. Dobri domaćin odgovara: “Ne, ne prijatelju, ja sam se te napasti rešio.”

I iako nikada nisam saznao šta su Muharike (mada ako me to pitanje “muči” i danas propagandisti mogu da kažu da je reklama uspela), nekako kada god vidim užasnu reklamu setim se upravo te.

Pre neki dan gledajući TV naleteo sam na spot u kome se reklamira firma što menja i krpi stakla na automobilima. Debilizam spota je neviđen. Dok slušate produhovljeni glas koji vas upućuje u razloge zbog kojih ljudi krpe stakla kada napuknu – neki krpe zato što neće rupu, drugi zato što hoće bezbednost, a mudri i iz jednog i drugog razloga, gledate kako majstor maišinom prinosi novu šoferku Mercedesu A klase koji ima uredno već montirano staklo. Neverovatno mi je da neko baci novac u produkciju i emitovanje a da na tako banalnom mestu padne.

Potraga za pivskim čašama.

31 August 2006

Nisam pivopija. Priznajem. No, u pojedinim momentima, uz prave ljude, pravu klopu i pravu atmosferu, sa zadovoljstvom se upuštam u užitak ispijanja ovog, verovatno najpopularnijeg pića na svetu. U takvim prilikama, ako mogu da biram, biram Heineken ili Guinness. Prvo se na moju veliku radost lako nalazi u našim krajevim, drugo u obliku konzerve gotovo nikako.

Jedino što još ostaje je prava pivska čaša. Njih zaista ima dosta vrsta, ali meni je nekako najdraži onaj tip koji se sreće u pubovima – sa proširenjem pred samim vrhom, nakon koga ponovo sledi suženje. I prilično dugo sam u Beogradu tragao za takvim čašama, i taman kada sam se spremao da odustanem i odložim njihovu nabavku za prvu sledeću prilku “napolju”, naišao sam na njih na poptuno neočekivanom mestu – u Super Veru na Novom Beogradu. Dakle, ako tragate za ovim tipom staklarije, sada znate gde ima šanse da potragu uspešno okončate.

Kompjuteri u kontejneru. Napredujemo?

28 August 2006

Jedna od stvari koja mi nekako uvek zapadne za oko kada sam nege u inostranstvu su kompjuteri koji se mogu videti pored kontejnera za smeće. Ljudi kupe novu mašinu, i staru bace. Do nedavno naše tržište je bilo preplavljeno uvezenim polovnim kompjuterima koje su domaći domišljati trgovci negde preko kupovali na kilo i to bukvalno. Štos je u tome što kada neka velika firma unapređuje svoju IT opremu, staru prodaje za izuzetno malo novca. Da tu opremu baci na smetlište trošak transporta bi bio veći.

Danas smo objavili vest u kojoj stoji: “U Australiji je formirano udruženje čiji je cilj da utiče na državne organe i saveznu vladu da predstave program koji će proizvođače računara naterati da recikliraju staru opremu. Udruženje, pod imenom Lets do IT Group, osnovao je konzorcijum zaštitnika prirode i pobornika reciklaže. Namera članova Udruženja je da prošire predloge vlade o recikliranju na IT opremu, uz obavezu vraćanja stare opreme prilikom kupovine nove, što za sada nije prihvaćeno… [dalje]

Kada sam krenu ka kući, pored hipodroma sam primetio gomilu računara ostavljenih pored kontejnera. To je siguran znak da napredujemo! 😉

Kratka poruka, veća šansa.

22 August 2006

U poslu kojim se ja bavim, dnevna količina e-pošte je neverovatna. I to čak i kada se sav spam ukloni što automatskim, što ručnim metodama. Odokativno, trećina pošte zaista traži hitan odgovor, na trećinu bi bilo dobro odgovoriti, a preostala pošta može i da se zanemari.

Glavni problem je klasifikovanje pošte. Ako je pošiljalac nepoznat, a poruka dugačka, najverovatnije je da će biti obeležena sa Follow up zastavicom neke boje, i prebačena u folder “obavezno odgovoriti“. Svakim sledećim danom će se procedura ponavljati, i tako će taj nesrećni folder biti sve više krcat. Kada dođem do vremena da se pozabavim tim porukama, sva je prilika da ga neću imati toliko da zaista procesiram sve poruke. One dugačke, bez definisanih pasusa i jasnog subjecta ću preskočiti i ostaviti ih za kasnije. One će čekati na dnu liste sledeću priliku, a nakon mesec dana će biti jednostavno obrisane.

Sve ovo pišem kao savet onima koji žele da pošalju e-mai na adresu čoveka za koga se predpostavlja da prima dosta pošte – napišite jasan subject, poruku jasno sročite i dobro uobličite tako da ima barem dva pasusa i gledajte da njena dužina ne bude veća od 2/3 normalnog ekrana. Po svaku cenu izbegnite dužinu koja bi zahtevala skrolovanje poruke. Na taj način drastično povećavate šansu da vaša poruka zaista bude pročitana.

  

Media streameri polako stižu.

22 August 2006

Freecom Network Media 305Već više od godinu dana media streamer uređaji privlače solidnu pažnju svetske tehnomanske publike. Radi se o relativno jednostavnom konceptu – uređaji koji su u stanju da preko mreže (intraneta) sa bilo kog šerovanog resursa vuku i reprodukuju sadržaje. Dakle, ako na primer imate kućni file server i na njemu tonu DivX filmova i MP3 muzike, ova spravica predstavlja idealno rešenje za kućni sistem za zabavu.

Freecom je ponudio relativno zanimljiv koncept. Kutija koja na sebi poseduje sve priključke za multimedijsko povezivanje – dakle tu su kompozitni i komponentni video izlaz, stereo izlaz, i koaksialni izlaz. Od ulaza tu su USB i naravno RJ-45 za mrežu. Uređaj se jako lepo snalazi u kretanju po lokalnoj mreži – u stanju je da uđe u svaki šerovatni direktorijum na vćem broju računara i da reprodukuje fajlove bez većih problema. Jedio se može desiti da ako puštate materijal sa šerovanog DVD-a ili CD-a dobije time-out ako drajvu treba duže vreme da krene. Model sa kojime sam se igrao imao je ugrađen disk od 80GB koji se lako menja jer se kućište otvara sa četiri zavrtnja a unutra se disk lagano spusti i priključi na IDE i napajanje. Ono što je čudno je da se na disk u uređaju ne može kopirati sadržaj preko mreže već isključivo putem USB veze kada se aparat ponaša kao klasični USB mass storage.

Sa titlovima se snalazi dobro – izbor fontova je ok, moze se raditi time kompezacija i pomeranje po ekranu, ali naša slova ne prikazuje kako treba. Ovo se verovatno može ili će se moći srediti u budućim firmware upgradeovima.

Mašina u radu je tiha. Na prednjoj masci su tri diodice – power, hdd i net. Tu je i veliki kružni žestoko plavo obojeni višesmerni taster – plava boja se na sreću može ugasiti. Daljinska komada poseduje sve komande koje se sreću na dvd/divx aparatima. Tanja je i korektne je izrade.

Da li Freecom Network Media Plajer 3.5 vredi para – rekao bih da da uz par sitnih zamerki. Nedostatak bilo kakavog displeja otežava navigaciju kada hoćete da slušate mpr3 bez paljenja TV-a. Činjenica da se ne može filovati fajlovima preko mreže takođe nervira. Ali sve u svemu mislim da nije loša kupovina, posebno što za sada ovde nećete naći ništa bolje. Model sa ugrađnih 80 GB bi trebalo da za krjanjeg kupca košta oko 240 evra.

Klimatske mudrice.

20 August 2006

Srbi se generalno boje malo stvari, ali na vrhu liste strahova, sasvim sigurno su promaja, pomračenje sunca, sapun (statistika kaže da prosečan stanovnik Srbije troši 6 komada godišnje) i klima uređaj. Dobro. Možda preterujem. Klime se ne boje baš toliko, sve dok se ovi opaki uređaji koriste kako valja! A to znači najviše pet stepeni razlike u odnosu na spoljnu temperaturu!

To znači da kada je napolju 35 stepeni, u mogućnosti ste da sebi priuštite prijatnih 30. Šta bi čovek mogao više da poželi?

Sa druge strane nisam uspeo da shvatim kako se klime koriste zimi po tom uputstvu – da li je i tada pravilo da se maksimalno temperatura poveća za pet celzijusovih? Ako jeste – to bi omogućilo ugodnu temperaturu mžnjenja kada je napolju recimo -5. Na sreću, u Srbiji se retko klimatizeri koriste za grejanje pa ćete se u najhladnijim danima krčkati na 25. Zanimljivo je da se tada klima-mudrijaši ne oglašavaju sa zahtevom da se temperatura koriguje kako slabašni organziam ne bi doživeo šok prelaska sa 25 na -10.

Sve u svemu ja sam za konstantu – 22 je super i kada je napolju -20 i kada je +40. A nisam usamljen 🙂