Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Prosto poželim da razbijem staklo.

Nepisano pravilo je da kupci ne veruju 100% reklamama niti da tvorci reklama imaju u glavi da će im kupci potpuno poverovati. Cenim da oni što kupuju proizvode “sa krilcima koji su toliko tanki da ti je sve jedo šta nosiš” ne očekuju da će u belim pantalonama mirne duše praviti špage. Verujem da nema ni onih koji veruju da će ući izaći i završiti, niti da će sve biti savršeno čim se uđe u lepo dizajniranu zgradu. Nemam nikavu dilemu ni oko priče o savršeno belom bez fleka, dobro opranom zakorelom suđu ili negovanju ruku dok ručno perete sudove. Sve je to deo igre mačke i miša – prodavca i kupca koji manje ili više domišljato prave svoje reklamne kampanje.

No ponekada se stvarno pretera. Iz detinjstva me prati reklama za neki predpostavljam herbicid, pesticid ili šta već gde zemljoradnik šeta njivom a neko ga pita: “A muharike?”. Dobri domaćin odgovara: “Ne, ne prijatelju, ja sam se te napasti rešio.”

I iako nikada nisam saznao šta su Muharike (mada ako me to pitanje “muči” i danas propagandisti mogu da kažu da je reklama uspela), nekako kada god vidim užasnu reklamu setim se upravo te.

Pre neki dan gledajući TV naleteo sam na spot u kome se reklamira firma što menja i krpi stakla na automobilima. Debilizam spota je neviđen. Dok slušate produhovljeni glas koji vas upućuje u razloge zbog kojih ljudi krpe stakla kada napuknu – neki krpe zato što neće rupu, drugi zato što hoće bezbednost, a mudri i iz jednog i drugog razloga, gledate kako majstor maišinom prinosi novu šoferku Mercedesu A klase koji ima uredno već montirano staklo. Neverovatno mi je da neko baci novac u produkciju i emitovanje a da na tako banalnom mestu padne.

Reply