Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Put

Uzeo sam jednu od onih valjkastih torbi, u kojima se stvari, po pravilu, ludački izgužvaju. Otvorio sam je i pažljivo pogledao u nju. Bila je prazna. I mala. Nasmejao sam se – nikada do tada mi nije padalo napamet da se za put spremim u tako skučenom prostoru… Prišao sam ormanu. Pronašao sam tri obične pamučne majce, dva para pamučnih bermuda, jedan peškir, doduše poveći, četkicu za zube, dezodorans, sapun i šampon. Spakovao sam se i zadovoljno nasmešio. Torbica je zaista bila mala. Prebacio sam je preko levog ramena, preko koga sam odmah zakačio i moju torbicu sa cvikama za sunce, dokumentima i novcem. Osećao sam se prilično blesavo ali zadovoljno. Osvrnuo sam se po sobi. Na stolu je stajao kalendar. Pomerio sam pokazivač dana pet polja unapred. Sada je pokazivao nedelju. Tada ću se vratiti…

Strčao sam niz stepenice, prišao mom autu, na zadnje sedište bacio obe torbe, pri čemu sam ranije iz one sa dokumentima izvadio “banke” i stvaio ih na glavu. Ušao sam i upalio motor… Kretao sam na put, zbog koga sam bio srećan, iako mi je delovao beznačajnim. Fora je bila u tome što sam ga osećao kao uvertira nečemu što tek dolazi. Nečemu velikom…

Predamnom je bila vožnja od oko dva sata i želeo sam na odredište da stignem pre nego što zvezda upeče…

Put je bio lagan, kao i moje šofiranje. Misli su mi pasle, tu odmah uz drum, sa lokalnim kravama i ovcama. Ubrzo, povaćanje gustine biciklista i automobila, ukazalo mi je da sam stigao na odredište. Našao sam hlad ispred kuće u kojoj je živeo moj domaćin u narednih pet dana, i parkirao alfu. Prišao sam kapiji i pozvonio. Otvorio je vrata. Izljubili smo se onako, prostodušno, prijateljski. Uz par prigodnih reči odšetali smo nazad do kola, pokupili moj prtljag, i zatim uleteli u njegovo dvorište, pa pravo do kućice, koja je bila središte poseda. Unutrašnjost je bila jednostavna i čista. Mirisala je na izuzetan ženski parfem i odisala prisustvom uredne i odmerene ženske osobe. Uvalio sam se u fotelju, dok je Milan i dalje stajao kod vrata prateći me pogledom. Nasmešio se onako, pravo iz dubine duše i rekao: “Pa jebem mu sunce! Zar jer moralo ovoliko da prođe da bih te ponovo video. E stvarno si skot. Mislim ne skot, ali… Ma znaš našta mislim…”

Poslepodne, pa sve do pola noći, proveli smo u pričanju o prošlosti, o budučnosti i ko zna o kojim još stvarima. To su one priče koje vas, dok ih izgovarate, čine delimiučno srećnim, delimično tužnim, a kada prestanete sa pripovedanjem osećate se prilično izmorenim i praznim…

Kada je otkucala ponoć Miki je predložio da odemo do centra varoši. Tamo sam se upoznao sa još dvojcom njegovih prijatelja i tako, pojačani za dva totalno pozitivna ludaka, krenuli smo da “haramo” centrom. Ubrzo smo se uvalili u lokalnu pivnicu i počelo je ono prijatno polu-zezanje.

Posmatrao sam mog prijatelja. Poznaovao sam ga iz našeg gimnazijskog vremena, kao mirnog, stidljivog i pomalo uplašenog dečačića koga su svi ismevali. On tada i sada definitivno nije bio isti. Imao je svoj drugi, na prvi pogled savršeni, identitet, po mojoj proceni sjajnu devojku, ili možda čak i ženu, i definitivno dobre ljude oko sebe. Nadao sam se da ću je uskoro upoznati… Na osnovu parfema iz kuće i higijene cele prostorije pokušao sam da je zamislim…

Zora je stigla, i uskoro smo završili u krevetima. Negde oko podneva probudili smo se i otišli do lokalnog jezera na plivanje. Kompltna tišina i opuštanje krasili su taj dan. U suton sam ga upitao kada ću imati priliku da upoznam njegovu bolju polovinu, na šta mi je rekao da će se to desiti uskoro. Dan za danom su se nizali, i kao kvatro-kampanela smo provodili noći, kao duet dane, i konačno je stigla nedelja. Oprostili smo se i otpratio me je do kola. Upalio sam motor. Sagnuo se i naslonio na vrata čiji je prozor bio otvoren. Imao je suze u očima.

“Želeo si da je upoznaš? Zanm. I ja bih voleo da to možeš. Nažalost nje više nema u mom životu, a u znak sećanja prskam njen omiljeni parfem svako jutro po kući.”

Pomislio sam da je i Milan jedan od onih koji pati od sindroma “bivše” i taman kada sam bio spreman da izustim reči utehe, dodao je:

“Nje, ne samo da više nema u mom životu, već je nema ni u jednom. Umrla je prošle godine.”

Dum… Osećao sam se tako tresnutim da iako sam želeo da izađem iz kola, nisam imao snage.

“Kreni sada, nema ničega što bi mogao da kažeš a da ima svrhe. Javi mi se kada budeš stigao.”

Još par trenutaka sam blejao u prazno, a onda izgovorio: “Vidimo se uskoro ponovo prijatelju”, i krenuo. Za manje od sat vremena bio sam u svom domu. Glava mi je bila prazna i razmišljao sam kako da potisnem mrak iz nje. Bilo bi najjednostavnije spustiti je nekome u krilo i zaplakati. I upravo sam to i uradio.

(napisano prilično davno)

Reply