Objašnjenje:
Sva moja jutarnja grgoljenja i još po neka priča...

Sreda

Noć je bila užasna. Sve do 3 nisam uspeo da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu, znojio, i imao neprijatan osećaj u stomaku. Konačno me je uhvatio san, (ukoliko se to uopšte i može nazvati snom) kada me je u 4.17 probudilo užasno zujanje oko glave. Komarac. E jebi ga… Upalo sam svelo, našao skota i zalepio ga za zid jednim suptilnim i dobro odmetenim potezom. Ostala je crvena fleka koju sam još neko vreme posmatrao sa osećajem tuge. Odgegao sam se do tuša i izručio gomilu ledene vode na svoje telo. Sada je bilo malo bolje ali umor me je toliko pritiskao da više jednostavno nisam mogao da zaspim. Znao sam da će to biti jedan od “onih dana”. Na kalendaru je stajao uokviren broj iznda koga je pisalo “sreda”.

Pre nešto više od šest meseci srede sam zamrzeo i to potpuno. Nisam ih podnosio, a do skora mi se dešavalo da sam tokom njih, poput osuđenika, odbrojavao svaki sat do kraja dana, a u ponoć sam priređivao malo slavlje – džin-tonik. Ni četvrtak nije Bog-zna-kakav dan, ali u odnosu na sredu sve je bolje!

Nisam se prevario. Oko 9 je zazvonio telefon i javila mi se Marija. Zvučala je pomalo nervozno, što je za nju bilo, prilično retko. Dešavalo joj se to samo onda kada se bojala svog sagovornika, ili onda kada je morala da ga zamoli nešto. Kada je razgovarala samnom mogao je samo da bude drugi slučaj. Potegla je žvaku negde od Bitke na Marici pa ju je vukle preko dana D sve do današnjih dana sa neminovnim pitanjima: “Kako si?”, “Šta ima novo?” i pri tome ih je uz malo promenjen red reči ponavljala par puta, iako mi je bilo sasvim jasno da je odgovor uopšte ne zanima. Posle dobrih tridesetak minuta praznog razgovora došli smo do “prave” teme:

“Vidiš, Veljku se pokvario auto, a sem toga on je na službenom putu. Hm… Ne znam da li znaš da smo nas dvoje već skoro osam meseci zajedno…”

E tu se već zapetljala. Baš tih proteklih osam meseci nije se javljala, nadajući se da neću saznati za tu šemu, ili ako već saznam da ću saznati od nekog drugog. Naravno, već prvog dana meni je sve bilo jasno i, moram priznati, svo to vreme sam se klackao od toga da mi je bilo krivo, do potpune ravnodušnosti…

Veljko, generalno, nije bio loš čovek. Znao sam ga prilično dugo. Svojevremeno, pre nekih par godina sarađivali smo zajedno na jednom projektu gde se pokazao ne samo kao sjajan stručnjak iz svoje oblasti, već i kao izvaredan poznaovaoc akustične gitare i priličnog broja songova svih žanrova, koji sjajno padaju u prvim satima nekog dana. U tih mesec dana, koliko smo boravili zajedno na terenu, on je bio jedina osoba koja ni u jednom trenutku nije pravila niakakve probleme. Naprotiv. Trudio se da ukloni i najmanju nesuglasicu koja se javljala na tom putovanju. Problem kod projekata koji se rade daleko od civilzacije, a koje rade ljudi iz civilizacije, je u tome što svakome nedostaje po nešto, i posle par dana čovek prestane da bude svestan tih nedostataka, i kod polovine (barem kako meni govori iskustvo) javi se opšta džangirzavost. E baš tu je Veljko ispao sjajan pufer. Posle puta, nisam ga viđao mnogo, ali kada bismo se sreli, uvek smo nalazili dovoljno vremena da se odgegamo do nekog kafića i popijemo dupli kratki espresso u maloj šolji i tonik sa puno leda. Tim prilikama, vodili smo konvencionalne razgovore na totalno nekonvencionalan način koji su mogli da traju i po par sati. Zato sam ga i gotivio…

Kada mi je jednog jutra doleteo vrabac na prozor i otcvrkutao pesmicu o nekom Veljku i nekoj Mariji, koje sam sasvim slučajno poznavao, počeo sam da se smejem od srca. Priča mi je, poznajući ih oboje, zvučala manje verovatno od one da ću kroz pet minuta naslediti deset milijardi dolara. Zvučalo mi je jednako kao da su se vučjak i lastavica spojili i izrodili gomilu male slatke dece.

Par dana kasnije, shvatio sam da je sve moguće (sem da ja nasledim deset milki dolara), i izuzev lošeg osećaja vezanog za moju pogrešnu procenu, ništa više mi nije smetalo. I tako je već veza, ili čudan odnos, ni sam nisam siguran šta je bolje reći, između Marije i mene postjao sve slabiji i, u krajnjoj liniji i bio je red da se vrati tamo odakle je i potekao – poznanstvo. Realno, najbolje rešenje je bilo da se taj odnos vratio i na korak pre poznanstva, pre susreta, ali OK – ja sam pička i nisam sposoban da tako nešto sprovedem u delo.

“Da, znam za tebe i Veljka. Reci slobodno šta mogu da učinim za tebe?”

Hladan ton ove rečenice učinio je da se još više oseća zbunjenom. Ako je postojalo išta na svetu šta Maki nije volela to je bila nesigurnost i svi njeni modaliteti. Bila je to devojka, ili žena (uvek sam bio u dilemi u koju kategoriju da je svrstam) koja je na svoje dve predivno građene noge tačno znala kojim putem krenuti i kako njime ići da bi se na što bolji način došlo do cilja. Zbunjenost joj je bila strana ali joj se ipak, premda veoma retko, dešavala.

“E sada, Veljkov auto je pokvaren. O Bože, pa to sam ti već rekla. Hm…”

“Lepa, ne znamo se mi od juče – gukni slobodno šta mogu da uradim za tebe.”

“Ti si tako ljubazan. Pa ne znam da li bi ti bilo teško da me odvezeš do Zlatibora, do moje kuće tamo. U stvari ja te ne bih molila za tako nešto, ali stvar je prilično važna. Imam gomilu stvari nezgodnih za transport, a i ja i one moramo biti tamo do podneva. Jednostavno moramo.”

Pričala bi ona i dalje tu tužnu pričicu i verovatno ni sama ne bi znala koliko se vrti u krug da je nisam isekao sa veoma hladnim glasom:

“Nema problema. Reci mi samo tačno vreme kada želiš da budeš tamo, ili još bolje, pošto znaš koliko nam treba do tamo, reci kada želiš da dođem po tebe.”

Put do te kućice na Zlatnom Boru mi je bio jako poznat i dešavalo se, da smo ga ranije, nas dvoje, i po nekoliko puta u toku nedelje prelazili. Njen vikend zamak bio je kao kućica u ceveću, a umesto trave oko nje nalazili su se borovi. U kilometarskom krugu nije bilo ničega, a sam enterijer je bio izuzetno ukusno i skladno namešten. Dve sobice, kupatilo i kuhinjica, skromnom ali skladnom toplinom su nas radno uvek primale.

“Ako ti nije problem, čekaću te oko devet ispred moje zgrade.”

“OK. Vidimo se oko devet.”

Razgovor se nastavio kurtuazno, još par minuta nakon čega smo se pozdravili. Pokušavao sam da skontam šta je tako važno i nezgodno za transport, a pri tome mora stići do podneva na Zlatibor. Lomio sam mozak tim “teškim” problemom skoro čitav dan, naravno ne konstantno, i konačno nisam došao do odgovora. Sreda, kao sreda nije mogla doneti ništa lepo i naslućivao sam da ću biti neprijatno iznenađen sutra u 12 ili 9 zavisi kako se podele karte, ali to sam pripisivao paranoji. Ostatak dana jurcao sam opterećen gomilom posla, ili da se ne lažemo, izmislio sam taj naramak stvari kako bih lakše podneo moj omiljeni dan. Palo je veče i, na sreću oko 9 sam zaspao i slatko sanjao sve do 7 sledećeg dana kada sam se sam probudio pristojno odmoran.

Kafa, tuš i kuliranje obeležili su narednih sati i nešto, zašta, ne želim da se hvalim, ali treba biti umetnik. Onda sam se obukao, seo u auto i otišao po Mariju. Po običaju kasnila je par minuta i izgledala je prilično smešno sa gomilom torbetina što u rukama, što obešenim na ramena i jednom preko vrata. Izleteo sam iz auta da joj pomognem, i iznenadio sam se lakoćom tih paketa. Glomaznost im je bila tolika da su samo dve torbe stale u gepek, a tri smo, na jedvite jade poređali na zadnje sedište. Pustio sam muziku i laganim tempom krenuo ka cilju. Razgovor je ubrzo zamro, a muzika je postala glasnija, i slobodno se može reći da smo celim putem ćutali. Odgovarala mi je tišina jer sam moga da se prepustim mislima, i izbegnem otrovnost koja bi mogla da iscuri iz mene tokom priče sa njom.

Stigli smo na vreme. Čim mi je kuća ušla u vidokrug bilo mi je jasno da je neko u njoj. Razdragano me je zamolila da zasviram, što sam i uradio. Nakon par trenutaka otvorila su se vrata kroz koja je provirio Veljko.

“Znaš danas mu je rođendan, a on se rodio tačno u podne. Baš sam srećan što SAM uspela da stignem na vreme!”

Izletela je iz kola, i uletela mu pravo u zagrljaj, tako da su oboje skliznuli u kuću. Udahnuo sam duboko, izdahnuo, i to ponovio par puta, parkirao auto, i polako izneo torbetine što iz kabine što iz gepeka, i još sporije uneo ih u kuću.

“Nisi trebao da se mučiš! Izneli bi ih mi”, rekla mi je pritrčavajući da mi pomogne. Ošamario sam je.  Pogledom. Spustio sam torbe, prišao Veljku i čestitao mu što sam srdačnije mogao:

“Srećan rođendan prijatelju. Blago tebi što ga dočekuješ ovde, a ne recimo na nekom službenom putu!”.

Zagrlili smo se srdačno, i pri tom zahvatu sam krajem levog oka snimio uplašenu Mariju kako stavlja prst na usta. Rešio sam da odćutim jer sam znao da bi Veljku preselo kada bi čuo za podvalu, a pri tome čovek mi je delovao iskreno srećan što me vidi. U krajnjoj liniji nije bio on kriv, a krivca bez povređivanja njega nisam mogao da oglobim. Ručali smo zajedno, mada je meni želudac bio u grlu od besa, i uskoro sam iscenirao haos koji me čeka te večeri, pozdravio se i zapalio kući. Kako sam krenuo da vozim zaurlao sam: “AAAAAAAAAAAAA. Kurvo, droljo, kučko! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA”. Nije mi bilo lakše od toga.

Posle sat i nešto sedeo sam u istoj onoj pozi u kojoj sam proveo jutru i pokušavao da se vratim u raspoloženje koje sam imao tada. Nisam znao da li sam više iznerviran pričom o službenom putu ili važnom teretu, koji je ustvari bio sastavljen od tri torte i gomile sitnih kulinarskih perverzija koje je ona zaista znala da pravi. Smirio sam se srećan što je, barem neko toga dana bio obradovan, i što sam još jednom sebi dokazao, da neke žene tačno znaju kako da hodaju da bi stigle na pravo mesto. Pitao sam se samo da li je jučerašnja nesigurnost samo bila dobra odrađena dramska uloga.

Uskoro mi ni to nije bilo bitno, jer mi je u ruci stajala šolja sa kafom, a u pozadini su se začuli prvi taktovi pesme “Retko te viđam sa devojkama…” u izvođenju jedinih Idola u koje sam verovao, što je bilo sasvim dovoljno, da utonem u prividnu smirenost pevušeći lead vokal.

Comments (2) -> “Sreda”

  1. Marijana
    22 April 2010 13:30
    1

    Baltasar Gracian : ”Never open the door to a lesser evil, for other and greater ones invariably slink in after it.” (… pogotovo sredom… :))

  2. Relja
    23 April 2010 01:18
    2

    lepo rečeno 🙂

Reply